‘Ljubav’ – cinični dokumentarac o ovisnosti

Festival DocPoint Tallinn je večeras otvoren projekcijom filma ”Ljubav” estonske umetnice Sandre Jõgeve koja prati haotičnu životnu putanju mlade žene Veronike potonule u alkoholizam. Staza kojim se Jõgeva kreće u svome dokumentarcu ne vodi u dubinu ljudskih emocija poznatih pod pojmom ljubavi. Kroz izbor jednostavnog naslova kojim je lako zalutati na stranputicu u verovanju da se radi o ljubavnoj priči, ona pravi ciničnu, finu jezičku sponu sa fenomenom ovisnosti i distorzijom slika koju ovaj sa sobom nosi.

Film se otvara sekvencom u kojoj Veronika predstavlja ”ljubav svog života” Freda, oronulu priliku pijanog muškarca koji oklembešene glave, obavijen mamurlukom, mlitavo sedi na krevetu. Dok priča o njemu, Veronika Fredovu glavu okreće kao da se igra sa mehaničkom lutkom. Polu-predano i pasivno-agresivno, ona ga ispituje o osećanjima prema njoj, da bi momenat kasnije pala u prvi u nizu svojih impulsivno-eksplozivnih reakcija. Već u narednoj sceni vidimo je pri prvom sudskom procesu povodom opasnog nasrtaja nožem na istog tog čoveka svog života. Kamera snima izricanje presude kojom joj se umesto četiri godine zatvora, dodeljuje pet godina uslovne slobode. Olakšanje povodom blage presude deli i žrtva koja kameri objavljuje zadovoljstvo presudom zato što ”niko ne treba da bude kažnjen zbog gluposti”. Pred samo suđenje upoznajemo i treću ključnu figuru filma – Veronikinog najboljeg prijatelja, vazdušastog homoseksualnog umetnika Raiva koji tokom čitavog trajanja filma stoički ignoriše njene britke komentare i ispade. On postaje sastavni deo disfunkcionalne veze dva alkoholičara kao vrsta stalno prezentne senke. Gledalac se sa ta dva zakoračaja u životne okolnosti glavne protagonistkinje polako uvlači u krug jedne od nekoliko poremećenih veza u kojima sve konce vuče isključivo Veronika.

Veronikin svet je iskrivljen tinejdžerskim očekivanjima od života kao večite, uzbudljive žurke i njen narcisistički poremećaj ličnosti dijagnosticiran od strane lekara, ali ne i terapeutiran, hvata u mrežu ljude iz neposredne sredine, beskompromisno i bez kajanja. U alkoholnom isparenju, njena sposobnost poimanja stvarnosti i sopstvenih osećanja tone u brlog iskrivljenog sistema vrednosti u kome se kao jedini oblik ”ljubavi” pojavljuje želja za nadmirivanjem sopstvenih samodestruktivnih potreba. Jõgeva zauzima neutralan filmski stav prema ženi na rubu alkoholnog ludila koju u sinopsisu opisuje kao “nekada obećavajuću studentkinju umetnosti koja prezire običan život, pa dozvoljava da joj opijanje I stajling popunjavaju prazninu”. U tom stavu se nalazi i prednost filma koji ne koristi govor klinički čistog razuma. Kamera Igora Ruusa hvata nefiltrirane situacije i sirove dijaloge, čineći uslugu i dokumentranom stilu i gledaočevoj percepciji realnosti. U sagi o Veronici ne postoji tužna priča kao alibi za nezrelo ponašanje, niti je sam siže zainteresovan da sebe prikaže kao žrtvu čak i kada – u par navrata, hladno i reflektirano izlaže svoje viđenje odnosa u roditeljskoj kući.

Otvorenost sa kojom priča o motivima za svoj način života su koliko šokantno detinjasti i egocentrični, toliko i jaka spona sa drugačijom vrstom realnosti od one sa kojom gledalaštvo uglavnom ima posla. Razmaženost, eksplicitnost i lenjost, ali i neosporan umetnički talenat koji se ponekada probudi iz pijane razdraganosti, nerazdvojiv su deo njene ličnosti. “Ne pada mi napamet da radim ni dana. To je muškarčeva obaveza. Ako se zdroćkam, ići ću pod nož”, izgovoriće sa jednakom nonšalantnošću kao i to da se podrazumeva da njenu maloletnu ćerku podižu baba i deda.

Kratak nalet elana Veroniku vodi nazad na umetničku akademiju na kojoj posle duže pauze završava studije. Pruža joj se prilika i da izloži svoju instalaciju u crkvi Svetog Nikolaia u Tallinnu. Njen pokušaj trežnjenja nije samoinicijativan zbog pretnje od odlaska u zatvor, jer je jedna od stavki za preinačivanje zatvorske kazne u uslovnu, bila potpuna apstinencija od pića. Film je neće ispratiti do te stanice i završava se kod poziva na sledeće ročište zbog konstantnog oglušavanja o pravila uslovne slobode.

Pristup dokumentarnom postupku u filmu je obeležen umetničkom i životnom filozofijom rediteljke Sandre Jõgeve, jedne od najkontroverzniji umetnica Estonije, između ostalog poznate po vrlo specifičnom, otvorenom odnosu prema sado-mazo igrama. ”Sva ljudska bića su istovremeno sadisti, mazohisti, egzebicionisti i voajeri. Samo je ravnoteža drugačija”, jedna je od njenih deviza prema kojoj funkcioniše i film ”Ljubav” sa svojom kobinacijom nemog snimateljskog voajerizma sadističke žene i njene mazohističke okoline.

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.