‘Miss Sloane’ – triler starog kova

Ne volimo političare. Ne verujemo im, sa dobrim razlogom. Oni su nam nametnuti lažni izbor, a svi ionako rade isto i sa isključivim ciljem preživljavanja do sledećih izbora. Iako zavise od naših glasova, oni uvek rade za nekog drugog, za one koji ih plaćaju. A ako je neka grupa omraženija od političara i korporativnih njuški, onda su to posrednici u toj koruptivnoj raboti, lobisti. Ta kasta ljudi je možda evoluirala od toga da vuče dužnosnike za rukav po hodnicima hotela i institucija (onako genijalno blatantno prikazano u Spielbergovom ‘Lincolnu’), ali suština njihovog posla je ostala ista: nema tu mesta za ideale i uverenja, važno je samo pobediti, odnosno proterati svoj proizvod. Tim svetom se sa neskrivenim otrovom bavi ‘Miss Sloane’.

Protagonistkinja Elizabeth Sloane (Chastain) je najbolja od najboljih, hladna kao špricer, bez ikakvih moralnih skrupula, inteligentna, sklona strateškom razmišljanju, spremna na sve da bi pobedila. Čak ni njeni saradnici ne znaju njene poteze dok se ne nađu u centru akcije. Takođe, ona nema ni natruhe privatnog života, ne spava, tajno uzima tablete nepoznatog učinka, ali uspeh u karijeri ima svoju cenu.

Utoliko više čudi njena odluka da odbije ponudu od uticajnog oružanog lobiste i pređe u manju, idealistički ustrojenu, ali siromašnu lobističku firmu koja pokušava da progura inicijativu o pooštrenim kontrolama prilikom izdavanja dozvola. Nju će pratiti neki od saradnika, dok će ostali, među njima i njen rival za rukovodeći položaj (Stuhlbarg) i prva pomoćnica (Pill), ostati u staroj firmi kod konzervativnog šefa (Waterson) i učiniti sve kako bi je uništili.

Nova firma ne nudi ni toliko glamura ni manevarskog prostora za prljave trikove poput ucenjivanja i špijuniranja koje je Elizabeth koristila kako bi se našla na vrhu. Novi šef (Strong) shvata vrednost takvih poteza, ali ih ne odobrava, a advokat (Barnes) se plaši šta bi se moglo dogoditi kada se oružani lobi sa svojim političkim vezama sruči na nju i na firmu. Čak ni najidealističnija članica tima, Esme (Mbatha-Raw) koja je i sama preživela školsku pucnjavu, ne veruje u pobedu, ali Elizabeth ima druge planove. Je li slučajno pronašla davno izgubljenu savest? Ne bih se kladio na to.

Ono što je nekim kritičarima zasmetalo je činjenica da motivi naše protagonistkinje nisu dovoljno jasni, ali meni je to došlo kao osveženje. Uostalom, ima li bolje motivacije u kompetitivnom svetu poput politike i lobiranja od nemoguće misije i slasti eventualne pobede u takvom okruženju? Istina je da Elizabeth zbog toga više deluje kao kolekcija karakternih osobina poput zajedljivosti, malicioznosti, manipulativnosti i ne tako sitnih ekscentričnosti, nego kao osoba od krvi i mesa, ali tu na scenu stupa Jessica Chastain. Ona možda ulogu nosi kao nekakvu masku, ali je nosi savršeno i ludo se zabavlja. Od nje se očekuju emocionalne dubine i ona uspeva da ih pronađe i ovde, protiv svih šansi.

Ostatak glumačkog ansambla je prati u stopu. Mark Strong sjajno igra pomalo drvenu nelagodu, što je trik za kojim često poseže. Gugu Mbatha-Raw je pravi izbor za ulogu lobistkinje s dovoljno sposobnosti, ali i plemenitim ciljem. Michael Stuhlbarg polako postaje sinonim za filmskog ljigavca. Jake Lacy ima nekoliko pamtljivih scena kao žigolo i kao, začudo, jedina moralno postojana osoba u celom filmu. John Lithgow je u principu uverljiv negativac, ovde u formi korumpiranog senatora koji vodi istragu protiv Elizabeth, što je i okvirna priča celog filma, a Sam Waterson po običaju živopisno igra ljigavog šefa i konzervativnu političku figuru.

Istini za volju, scenario je pomalo problematičan. Sama priča na više mesta deluje kao dobronamerna, ali nategnuta konstrukcija koja pokušava da spoji žanrovske standarde političkog i procesnog trilera sa elementima etičke rasprave, kako o oružju i američkoj zaljubljenosti u isto, tako i o netransparentnosti i prljavštini politike koja ni u kom pogledu ne zastupa interese građana. Kako se radi o manipulacijama, ima tu i nešto mehanike “caper” trilera, uključujući i velika, ali prilično neverovatna otkrića.

Pohvalno je to što scenarista Jonathan Perera vlada pravnom naukom i terminologijom i što je greške u postavci priče moguće ispraviti u režiji, što John Madden i čini rutinerski i neprimetno toliko da se za 130 minuta filma nećemo mnogo pitati o logičkim rupama, nego ćemo pustiti film da nas vozi. Madden zna s čim ima posla i savršeno žonglira sa masom tema, upravljajući našom pažnjom i ističući sve one detalje o prirodi lobističkog posla. Na koncu, uspeva da nas vozi po dve linije priče, od kojih je ona “sudska” problematična, a da se to ne oseti na ritmu i tempu filma.

Drugi problem scenarija su njegovi dijalozi u kojima se jasno vidi uticaj Aarona Sorkina i, još više od toga, želja da ga se emulira. To ne uspeva uvek jer Perera nije pisac tog kalibra, pa taj ping-pong prožet povremenim duhovitostima i sarkazmom deluje i pomalo usiljeno. Neke druge replike su klasično filmske, vrlo teško slušljive u stvarnom svetu i zapravo su namenjene da savršeno zvuče na foršpanu. Začudo, ovde rade posao i u samom filmu, verovatno zahvaljujući Maddenovom režijskom umeću da ih proda.

‘Miss Sloane’ je baš “filmski” film, komad političko-sudsko-trilerske zabave starog kova i to mu je i najbolja preporuka. A u kontekstu trenutnog političkog trenutka u Americi i drugde postaje još zanimljiviji. U suštini, možemo mi urlati na političare, lobiste i ostale mutivode, ali njihova igra se odvija daleko od naših očiju i na kraju smo mi ti koji bivamo nasamareni. Još uvek mislite da je Trump spontan? Pogađajte ponovo. (7/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.