‘The Handmaiden’ – trijumf stila nad supstancom

Iako nikada više nije dostigao svoja remek-dela sa početka karijere (Osvetnička trilogija i Oldboy kao njen centralni i najmoćniji deo), Park Chan-Wook je svejedno jedno od najvećih imena korejske kinematografije. Iza sebe ima i nemali festivalski uspeh (Zlatni Medved u Berlinu za I’m Cyborg, but That’s OK) i jedan zapažen, vizuelno impozantan iako na nivou priče ne baš koherentan hollywoodski pokušaj (Stoker). The Handmaiden predstavlja fuziju različitih faza njegove karijere i različitih autorskih potpisa koje tokom nje razvio, ima tu i nasilja i seksa, vizuelne poezije i upadljivo ušminkane artificijelnosti, i nečeg distinktivno korejskog i nečeg generalno zapadnjačkog. Reč je tu o izuzetno zanimljivom filmu.

Prvo i osnovno, reč o adaptaciji književnog dela, i to savremene britanske autorice, romantične-neo-gothic-noir-misterije čija je radnja smeštena u viktorijansko doba, uz ogradu da likovi kada je to zgodno misle i ponašaju se kao u vremenu sadašnjem. Da ne okolišam, u pitanju je intriga da se sirotu malu bogatašicu i njenog ekscentričnog ujaka reši tereta novca, a koju izvode jedan hohštapler i jedna sirotica. Ali stvari postaju zapletenije kada se sirotica i bogatašica zaljube jedna u drugu. Potpisni štos romana je podeljenost u tri dela u kojima se menjaju naratori i perspektive, dok se često isti događaji rasvetljavaju iz drugog ugla.

U tom smislu, Park se drži duha romana, iako razradu sheme, rasplet i naročito kontekst prilično menja. Umesto Engleske s kraja pretprošlog stoleća imamo Koreju iz prve polovine prošlog, što znači da imamo japansku okupaciju i specifične nacionalne i klasne prilike koje će Park više koristiti kao začin i okidač za zaplet nego što će ulaziti u njihovu suštinu. Iz toga i proizilazi zapadni uticaj koji se preko Japana probija u Koreju, što će Parku omogućiti da kreira najimpozantniju i najsablasniju kuću godine sa krilima u orijentalnom stilu, ali sa engleskim pročeljem, koja će mu poslužiti kao lokacija za veći deo radnje filma.

Sam zaplet, odnosno shema za brzo bogaćenje, ne odstupa od toliko puta viđenih standarda. Jedan lažni bogataš, grof Fujiwara (Ha) namerio se na drugog, ekscentričnijeg i bogatijeg, ali svejedno prevaranta Kozukija (Jo) tako što će zavesti njegovu naizgled naivnu rođaku kojom ovaj planira da se oženi Hideko (Kim Min-Hee) i za koju mu je vezan imetak u budućnosti. Glede korejsko-japanskih odnosa, valja primetiti da su sve troje likova Koreanci koji su na različitim nivoima prevare preuzeli japanske identitete kao ulaznice u višu klasu. U tu svrhu, Fujiwara angažira siroticu Sook-Hee (Kim Tae-Ri) koja je odrastala u lopovskom gnezdu čija je jedna od delatnosti prodaja korejske siročadi japanskim familijama. Sook-Hee ima zadatak da kao sluškinja od najvećeg poverenja usmerava Hideko u smeru Fujiwarinog udvaranja, ne bi li se udala za njega. Plan bi kasnije vodio do toga da je Fujiwara pošalje u ludnicu, isplati svoju pomoćnicu i nestane sa milionima.

I to tako ide prvih sat vremena (film traje zahtevnih 150 minuta), Sook-Hee misli da ima kontrolu nad situacijom iako se zaljubila u svoju gazdaricu, sve do prvog velikog obrata. Radnja se onda vraća na početak i objašnjava nam situaciju iz druge perspektive, a centralna ličnost i narator postaje Hideko. Osim detalja vezanih za njeno odrastanje i odnos sa sablasnim ujakom (da se ne izlajem, reč je o vrlo osebujnom liku), upoznajemo se i sa njenom patologijom i manipulativnošću, a jednostavna shema se zapliće.

Park vrlo dobro gradi atmosferu, iako je vraćanje radnje unazad na iste scene iz različitih uglova u suštini izrabljen štos koji retko kad upali onako kako je autor to zamislio. Ovde to, usporenom tempu uprkos, radi savršeno, ako ni zbog čega drugog, onda zbog jedne scene o kojoj je bilo i biće još dosta reči: scene lezbejskog seksa između gospodarice i sluškinje. Nije to neviđeno na filmu, čak po situaciji to dosta podseća na pulp-triler Bound (1995), ali Park savršeno koristi vreme da izgradi potrebnu tenziju, čak iako skraćenu verziju te scene imamo u prvom delu filma. A originalnost kadra iz perspektive vagine je teško osporiti u ne-pornografskom filmu.

Međutim, ako ste spremni da potrošite dva i po sata vremena radi scena lezbejskog seksa, uzalud vam trud. Ma koliko one bile erotične i stilizirane i kao takve imale posebno mesto u filmu, one nisu ni njegova suština, niti zauzimaju toliko vremena. Istini za volju, sjajno su odglumljene, kao i ostatak filma, korejsko prenaglašavanje je u filmu svedeno na razumnu meru, i kao takve su paradigmatične za ono što Parka zanima: seks, nasilje, prijatno-neprijatni, gotovo grešni ugođaj i bogatu vizuelnu teksturu u scenografiji i kostimu.

Verovatno će zbog tog trijumfa stila nad supstancom uslediti poređenje sa Refnovim The Neon Demon i ono će uglavnom ići Parku u prilog. Jer The Handmaiden se ne oslanja na banalne metafore i nije opterećen simbolikom. Umesto toga imamo krvavo, strašno i lepo u svom čistom, poetskom obliku. A i priča koja je, istina, tanka, nije ni glupava ni ne-pratljiva, čak ni dosadna uprkos usporenom tempu i razvučenom trajanju. Naprotiv, barem jedan njen rukavac je čista genijalština. Tu mislim na pomenutog ujaka i iskreno bih voleo da vidim “prequel” o njegovom usponu. (7/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.