Usisavanje mi nije problem, ali kod pranja poda već povlačim crtu. Ali opet, kad se u nepredviđenim okolnostima dohvatim kante sa vodom i krpe, osećam neviđenu zahvalnost što mogu stajati uspravno, što ne kvasim ruke i što ne moram hvatati prljavu krpu. Znajući da većina globalne muške populacije o pranju poda ima sličan stav kao i ja, ako ne i ekstremniji, osećao sam da je samo žena mogla izmisliti sistem sa motkom i krpom koja se sama cedi. Samo praktična žena koja se u svom životu naprala podova.
Nisam joj znao ime, ali sad znam. Joy Mangano. I mišljenja sam da je i ona zaslužila hollywoodski bio-pic o sebi. Mislim, dobio ga je momak koji je izmislio servis za dangubljenje i dobrovoljno špijuniranje i biznismen koji je pakovao “high-end” personalne kompjutere, zašto to ne bi zaslužila i žena koja je svojim izumima, a pre svega narečenom krpom, olakšala život brojnim muškarcima i ženama i pride bila pionir i unapredila TV prodaju? Reći ću vam samo: ne potcenjujte običnu, skromnu krpu za pod.
Pitanje je samo kako nečemu tako trivijalnom kao što je krpa za pod prići i kako prići njenoj izumiteljici. Život Joy Mangano bi se mogao opisati kao “rags to riches”, ali ne onako prenaglašen kako to Hollywood voli i na njega je uticalo više faktora nego što ih je filmska industrija spremna razmotriti. Da li takav film treba raditi kao “kitchen sink” dramu? Da li kao motivacionu operu radničke klase? Da li kao melodramu na granici sapunice? Da li kao kapitalističku, pionirsku i izumiteljsku bajku ili možda kao feminističku varijaciju na temu Pepeljuge bez princa? I pitanje je treba li to raditi baš David O. Russell.
Ono što se za ovog zanimljivog filmskog autora može sa sigurnošću tvrditi je da ima običaj da krene jednim tokom, naglo skrene prema drugom, trećem, četvrtom, ali na kraju sve to nekako konvergira u jednu priču i jedan film. Ponekad malo “na mišiće”, ali svejedno. Takođe, autor voli milje raširenih disfunkcionalnih familija, i voli to tretirati na rubu farse. Često smešta filmove u okruženje niže srednje klase, a priče svojih likova uvrće i uzdiže do operetskog nivoa. I na kraju, za pretpostaviti je da će se u njegovim filmovima pojaviti dobitnička kombinacija glumaca, Jennifer Lawrence koja je od velikog talenta izrasla u najveću glumačku zvezdu, Bradley Cooper i, ako je moguće, Robert De Niro.
Sve to stoji i sa Russellovim novim filmom, ‘Joy’. Imamo Jennifer Lawrence u naslovnoj ulozi, Roberta De Nira kao njenog oca, a Bradley Cooper se kasnije pojavljuje kao poslovni partner, vlasnik TV kanala za prodaju i zadužen za liniju proizvoda. Isto tako, imamo i sliku nezdravog socijalnog okruženja, ali i najveću porodičnu histeriju koju smo do sada mogli da vidimo u Russellovim filmovima. Imamo i nadahnutu priču o uspehu, sukob sa sistemom (kroz začkoljice o patentnim pravima). Ali, to se na našu žalost po prvi put u Russellovoj karijeri (ako ne računamo ‘Accidental Love’, kojeg se odrekao i koji nije ni završio) ne uklapa u jednu koherentnu celinu, iako su pojedini delovi i detalji toliko zabavni da graniče sa briljantnim.
Primera radi, cela uvodna trećina koja tematizira Joyinu nimalo veselu egzistenciju je vrhunski zabavna porodična farsa visokog tempa. Ona je samohrana majka dvoje dece. Njen bivši muž, neuspešni pevač Tony (Ramirez), živi u njenom podrumu, zajedno sa njenim ocem Rudijem sa kojim se ne podnosi. Njena majka (Madsen) leži u krevetu u dnevnoj sobi i po ceo dan “proždire” sapunice na televiziji toliko da joj one kroje realnost. Za tu priliku je Russell snimio nekoliko scena iz sapunice i to sa pravim zvezdama takvog televizijskog sadržaja (Lucci, Wright, Benard). Rezultat je valjanje od smeha. Joyina zla polu-sestra Peggy (Röhm) se povremeno pojavljuje toliko da bi ju uvredila ili okretala oca protiv nje. Jedino pozitivno prisustvo u njenom životu je ostarela baka (Ladd), ujedno i naša naratorka, te suseda i prijateljica Jackie (Polanco), kada navrati.
Opet, iako bi ih manje vešt reditelj predstavio kao klasične filmske zlikovce, Russell pokazuje osećaj za nijansu i njegov portret tog okruženja je topao koliko je bizaran. Nisu to loši ljudi, samo su sebični, nesnađeni i nesposobni, pa Joy mora s njima izlaziti na kraj. Primera radi, Rudy će joj, koliko je u njegovoj moći, pomoći sa poslom ili novčano, sa hipotekom za kuću, ali je potpuno disfunkcionalan kada je sam. Srećom upravo je upoznao bogatu italijansku udovicu Trudy (Isabella Rosellini u jezivom, ali genijalnom izdanju).
Upravo će ona i nespretni Tony biti katalizator za genijalnu ideju: krpu za pod sa mehanizmom za ceđenje i “glavom” od jedne neprekinute pamučne niti i to u trenutku kada je njena egzistencija na najnižem nivou, kada je na kolenima i kada se poseče ribajući pod Trudine jahte dok se ostali zezaju kao da se ništa ne dešava. Ona će kasnije te večeri mrtva umorna zaspati na stepeništu i probuditi se sa izumom u svojoj glavi.
Tada film kreće kao inspirativna poslovna priča, borba za patent, borba za plasman, borba sa pritiskom Trudy kao investitora, Rudija kao njene produžene ruke i zlobne i ljubomorne Peggy. Kada konačno, i to Tonijevim posredstvom, upozna Neila Walkera (Cooper), vlasnika linije proizvoda i kanala za TV prodaju, čini se da je naša “Pepeljuga” Joy konačno upoznala princa, ali njihov odnos ostaje čisto poslovan. Čak i kad se Joy pokaže kao sjajan prezenter i prodavac i kad krpa krene da se prodaje u astronomskim ciframa, novi problemi počinju…
Ima tu nečeg nepravednog i zastrašujućeg u poslovnom svetu i Joy svi savetuju da odustane, da to nije za nju i da ona nije sposobna za to. Ali ona se ipak drži i svoje vizije i onoga što misli da joj pripada i pokazuje da je nešto više od samo majke i domaćice bez posla. Njena životna priča može poslužiti svakome ko misli da ima dobru ideju. Međutim, nisam siguran da se to može postići ovim nespretno složenim filmom koji nosi njeno ime.
Prvi problem je to što Russell ne zna kada da sa filmom završi, jer se pre kraja film mogao okončati na barem tri mesta i da je to napravljeno, bio bi za nijansu ili dve koherentniji. Istini za volju na jednom mestu Russell i Jennifer Lawrence poentiraju prilično snažno, ali ni to nije dovoljna naplata za razvlačenje. Drugo, putem Russell ispušta iz vida rešenja koja su u ranijim fazama bila ključna i potpisna, kao što je to baka-naratorka. Treće, iako su sapunice briljantan detalj na televiziji i primenjive na porodičnu melodramu, čini se da se “sapuničasti” pristup pojavljuje na nekim drugim mestima na kojima ga ne bi smelo biti, pa tako preuzimaju duh celog filma. Konačno, u toj nekoherentnosti i stilskoj neujednačenosti nismo baš sigurni šta je Russell hteo postići i kakvu poruku poslati.
Ono što je presudni kvalitet koji izvlači film je njegova zvezda Jennifer Lawrence sposobna da odigra bukvalno sve i da pritom razigra ostatak glumačke postave. Njena hipnotička moć je tolika da mi kao gledaoci zaboravljamo na notornu činjenicu da je ona već u startu barem 10 godina premlada za ulogu koju igra. Ona uspeva da nas uveri da je ona Joy, i kad je vesela i kad je tužna i kad je determinirana da uspe i kad je na rubu očaja i odustajanja.
Do sada je, sa izuzetkom Debre Garnik i njenog remek-dela ‘Winter’s Bone’ jedino David O. Russell uspevao da iz nje izvuče maksimum, sa Bradleyem Cooperom ili bez njega, da joj osigura Oscara za ‘Silver Linings Playbook’ i tri Zlatna Globusa pride, da je dovede do vrhunca glumačke kreativnosti i iskrenosti i da joj otvori nove horizonte. U ‘American Hustler’ Jennifer Lawrence je imala relativno malu ulogu, ali je ona bila za pamćenje.
Na konferenciji za novinare posle osvajanja trećeg Globusa za ‘Joy’, glumica je izjavila kako konačno ima Davida kao pratioca i drugara samo za sebe. Jennifer Lawrence je svakako svesna da je njeno izdanje dosta iznad nivoa filma u celini, a možda i toga da je kao glumica prerasla Russella kao reditelja i da joj je potreban novi izazov. Možda je to i problem, pa smo primorani da gledamo vanserijsko glumačko izdanje koje rastrzan i nekoherentan film može učiniti gledljivim i elementarno zabavnim. A možda je stvar i u tome da je Russell do sada imao muške protagoniste za pokretače i da je u stanju napisati snažne ženske likove samo kada su u pozadini. (6/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
