Koliko su nagrade, bilo koje, same po sebi relevantne? Naravno, radujemo se kada ih i ako ih dobijemo. Radujemo se i za naše favorite ako ih dobiju. Negodujemo ako smo mi ili naši favoriti oštećeni. A ako smo se još i kladili na nekoga, onda naš sentiment dobija i materijalne razloge. Međutim, ostaje teško, neodgovorivo pitanje, jesu li zaista pobedili najbolji.
Štos je u tome da svaka dodeljena nagrada zapravo više govori o onome ko je dodeljuje nego o onome kome se dodeljuje. Čak i stvari zanata, od efekata, tona, kamere, montaže, scene, šminke i kostima su podložne subjektivnom shvatanju onoga ko se tu pita i određenim ne baš kvantitativnim estetskim merilima. O “umetničkijim” kategorijama da i ne govorimo: sa glumcima se gleda ko je na redu i za šta, koliko je ko imao plodnu karijeru ili koliko je ko “vruća roba”, pa je poneka od dodeljenih nagrada uvek pod lupom je li u pitanju kalkulacija, da ne pominjemo večitu dilemu da li se zaista ocenjuje glumačko umeće ili umeće transformacije. Kod nagrada za scenario uvek se uzima u obzir i o čemu govori nagrađeni film, a ne samo dramaturško umeće autora. Slična stvar je i sa nagradama za režiju koja je pre svega zanat, ali je i predmet svojevrsnih kompenzacija. Nagrade za životno delo su po pravilu ispravljanje neke nepravde. A proglasiti neki film najboljim je tek nezahvalan zadatak.
Nagrade su, dakle, stvar politike i nekakvih dogovora u žirijima. To važi za sve festivale i sve te godišnje nagrade raznih filmskih institucija, akademija i strukovnih okruženja. Centralno pitanje nije toliko kvalitet nečijeg ostvarenja, nego kako poruku poslati: glede estetike, glede aktuelnosti i glede zaslužnosti pojedinih koji se nađu u konkurenciji. Oscari imaju samo taj nedostatak da su jedni od najstarijih i svakako globalno najprepoznatljiviji, pa se sva ta politička rabota mnogo bolje vidi i o njoj se duže i glasnije govori nego u slučaju nekog festivala ili neke nacionalne akademije koja nije američka.
U slučaju ovogodišnjih Oscara, to je počelo još sa nominacijama. Već drugu godinu zaredom nismo imali predstavnike manjina među nominiranim glumcima, što je posebno pogodilo Afroamerikance, nismo ih imali ni u drugim umetničkim i tehničkim kategorijama, a čast “crnačkog” filma su branili Sylvester Stallone za epizodnu ulogu u filmu Creed i beli scenaristi filma Straight Outta Compton, na šta se takođe nije blagonaklono gledalo.
Prošle godine je to odjeknulo na taj način da su jednom jedinom “manjinskom” predstavniku, Alejandru Gonzalezu Inarrituu, dali tri glavne nagrade: za najbolji film (beše to odlični Birdman), režiju i scenario, a u podeli karata, odnosno nagrada, deblji kraj je izvukao Michael Keaton za glavnu mušku ulogu i Linklaterov “magnum opus” Boyhood. Ove godine se o tome dugo raspravljalo, najavljene su “mere” od strane Akademije kako bi se diverzifikovalo glasačko telo koje se percipira kao klub starih, bledolikih muškaraca i na taj način je, opet na štetu nekog drugog u budućnosti, očuvan “mir u kući” još pre ceremonije dodele zlatnih statua.
To, naravno, ne znači da to nije bila tema pomalo otrovnog i nategnutog, ali ipak pristojnog i prigodnog humora od strane domaćina Chrisa Rocka koji je i sam razmišljao o bojkotu, ali je od njega odustao jer bi organizatori našli novog domaćina, i to, po Rockovim rečima, verovatno Kevina Harta, suptilno poručujući potonjem da je klasičan tezgaroš, ali i da je možda preuzeo njegov “typecast” pričljivog crnca. Neke šale ipak nisu bile tako umerene, ali su malo bolje pogađale suštinu nerazumevanja. Rock je, naime, pripremio skeč sa posetiocima lokalne kino-dvorane u Comptonu koji za “belačke” filmove nisu ni čuli. Po mom mišljenju, bilo kakvi rasni ili nacionalni ključevi, bilo u davanju nominacija i nagrada, bilo u naknadnom “inženjeringu” biračkog tela nisu rešenje, a tu svojevrsnu okoštalost treba rešavati u korenu: u filmskim školama i kasnije, pre svega u nezavisnoj produkciji, čak i na amaterskom nivou, pa ćemo tako zaista dobiti post-rasno društvo, barem kada je film u pitanju. Uostalom, je li neko uočio da je poslednji (striktno rečeno) belac koji je dobio Oscara za režiju Michel Hazanavicius pre 4 godine za The Artist, a poslednji Amerikanac, odnosno Amerikanci su braća Coen pre 8 godina za No Country for Old Men. To ne govori o nekakvoj pravdi ili nepravdi u bilo kojoj od kategorija, nego objašnjava da su neke stvari moguće i da pojedini od onih koji biraju ne gledaju na rasu onoga kojeg biraju.
Ove godine je, dakle, u kategoriji za najboljeg reditelja pobedio Alejandro Gonzalez Inarritu za film The Revenant koji, iskreno na mene nije ostavio neki dojam, i tako se upisao kao treći reditelj nakon Johna Forda i Josepha L. Mankiewitza koji je osvajao kipić dve godine u nizu. Određeno umeće mu se ne može osporiti, naročito vidljivo u prvoj trećini filma i dugoj sekvenci bitke trapera sa Indijancima i povlačenja brodom, ali pitanje je je li nagrada otišla u prave ruke kada The Revenant izgubi fokus i postane skupa i pretenciozna mešavina raznih natuknutih, a nerazrađenih tema, očekivane dramaturgije filma o preživljavanju jeftine filozofije i atraktivnih kadrova surove prirode. Ne radi li se tu možda opet o kompenzaciji, ako ne po “manjinskoj”, onda po nekoj drugoj kalkulantskoj liniji, jer Inarrituova režija svakako nije zanatski uporediva sa režijom Georgea Millera u Mad Max: Fury Road, filmu savršeno variranog tempa, značajnog teksta i podteksta i sve vreme napetog i spektakularnog.
Kada smo već kod Mad Maxa, on je relativni pobednik ovogodišnjih Oscara, sa čak 6 kipića. Međutim, oni su svi u tehničkim kategorijama. Jedina dva tehnička koja su mu izmakla bili su vizuelni efekti (Ex Machina) i kamera (Emanuel Lubezki treći put zaredom, za The Revenant). To govori o zanatskoj superiornosti filma, a u nekom drugom odnosu snaga u Hollywoodu, Mad Max bi verovatno uzeo i režiju, a moguće čak i najbolji film, ma koliko Akademija izbegavala da glavnu nagradu daje žanrovskim, odnosno akcionim filmovima.
Treći Oscar za The Revenant je otišao u ruke Leonardu DiCapriu, što je očekivano. Možda čak i zasluženo, ali u svakom slučaju pod srećnim okolnostima. Naime, oko njegovog Oscara se vodila kampanja već prilikom nekih prethodnih njegovih nominacija, a ove godine on zapravo i nije imao realnu konkurenciju glumca sa određenim zaslugama i dobrom ulogom u filmu koji je privukao pažnju Akademije i drugih akademija i strukovnih udruženja. Naravno, nije mu ova uloga najbolja u karijeri, ali ona mu je donela toliko željenu statuu.
Kod ostalih glumačkih kategorija stvari su isto tekle očekivanim tokom. Brie Larson je nagrađena za glavnu ulogu u filmu Room, ali više od te uloge bila je presudna njena karijera u filmovima nezavisne produkcije koja ide konstantnom uzlaznom linijom, od čega treba istaći uloge u filmovima Short Term 12 i The Spectacular Now. Sličan kumulativni efekat je kumovao tome da Alicia Vikander dobije Oscara za sporednu ulogu u The Danish Girl, iako je i nominaciju i kipić mogla dobiti pre svega za Ex Machina. Ona je u poslednjih nekoliko godina svakako “vruća roba” sa obe strane Atlantika i u svim produkcijskim aranžmanima, a njena ostvarenja se kreću od stabilnih do impozantnih. U muškoj konkurenciji, najbolju sporednu ulogu je ostvario britanski uglavnom teatarski glumac Mark Rylance u filmu Bridge of Spies i to je jedini glumački Oscar koji se može nazvati čistim meritumom, bez ikakvih kalkulacija, starih ili novih zasluga. Da se gledalo na taj način, favoriti bi bili u poslednjih nekoliko godina hiperaktivni Tom Hardy i stara legenda Sylvester Stallone koji je reprizirao svoju najiskreniju i najvažniju ulogu u karijeri.
Meritum se može videti i u slučaju obe scenarističke kategorije. U pitanju su bila dva važna filma koja se oslanjaju na tradiciju angažiranog Hollywooda kakvu smo imali 70-ih i donekle 90-ih, filmovi sa važnim temama koji su ih se hvatali iz dva različita ključa. Film o finansijskoj krizi 2008. godine, dobitnik Oscara za najbolji adaptirani scenario The Big Short se svoje teme hvata poletno i zajebantski i u hodu objašnjava gledaocima pojmove nužne za razumevanje mehanizma prevare kojoj smo nesvesno bili izložni. Dobitnik Oscara za originalni scenario i najbolji film po mišljenju Akademije Spotlight je, pak, ozbiljna, angažirana doku-drama koja se jako oslanja na faktografiju i sistemski se bavi pedofilskim skandalom koji je potresao katoličku crkvu prvo u Bostonu, pa onda dalje po Americi, a na kraju do samog Vatikana. O njemu sam već pisao na ovom mestu i smatram da je taj kipić otišao u prave ruke.
Kategorije koje su takođe zanimljive određenim gledaocima, poput stranih, animiranih i dokumentarnih filmova uglavnom nisu donele iznenađenje i Oscari su otišli tamo gde su im kladionice i predviđale. Mađarski film Son of Saul je pogodio žicu Akademije sa novim tretmanom večite, ozbiljne teme Holokausta. Animirani Inside Out koji se najpre može opisati kao slika dečijeg uma, očekivano je dobio kipić, premda je moj favorit bio “animirani za odrasle” Anomalisa koji je pokazao više živosti nego brojni igrani filmovi. U konkurenciji dokumentarnih filmova, Asif Capadia je ostvario trijumf sa Amy, premda je ovogodišnji izbor dokumentaraca sa nominacijama daleko od relevantnog. Uostalom, kao što je austrijski dokumentarista Hubert Sauper rekao, Akademija ne voli baš ozbiljne dokumentarce na ozbiljne teme, naročito ako propituju sistemske stvari, pa je film o tragično preminuloj rock-zvezdi svakako više odgovarajući izbor od Oppenheimerovog The Look of Silence koji se bavi zločinima indonezijskog diktatorskog režima potpomognutog iz Amerike.
Iznenađenja nije bilo ni po pitanju originalne muzike, Oscar je otišao Eniu Morriconeu za The Hateful Eight, ali i za celu njegovu kompozitorsku karijeru uglavnom sačinjenu od ikoničkih filmova, ali nepodobnih za Akademijine standarde i kriterije. Iznenađenje se, međutim, dogodilo u kategoriji najbolje pesme. Umesto očekivane ‘Til It Happens to You’ iz dokumentarnog filma The Hunting Ground u izvođenju Lady Gage, trijumfovala je pesma ‘Writing’s on the Wall’ u izvođenju Sama Smitha koju smo čuli u za sada poslednjem Bondu, Spectre. Pitanje je, naravno, koliko je iznenađenje kad pobedi “Bond” pesma, ali to se očito tako percipiralo.
Pored toga beše još nekrologa, šala filmskih i ne-filmskih i politike, mnogo politike. Rasna tematika je dominirala, što kroz humor, što nekako ozbiljno i jasno nam je da Amerika nije još post-rasno društvo, kao što nije nijedno drugo, a i da sa rešenjem pitanje rase kroz dekrete, ono će se opet otvoriti kroz pitanje klase. O rasi je govorio i Inarritu u svom podužem govoru. Leonardo DiCaprio je govorio o ekologiji, nakon što se zahvalio i Martinu Scorseseu koji ga je “naučio dosta toga o filmu”. Međutim, treba imati u vidu da je ovo ujedno i izborna godina, pa su se manje ili više suptilne reference bacale na predsedničke kandidate. Trumpu Trumpovo, Sandersu Sandersovo, kako bih vam rekao, a saznali smo i da ima nade i da filmovi mogu promeniti neke zakone, kao u slučaju kratkometražnog dokumentarca A Girl in the River: The Price of Forgiveness koji je promenio kaznenu politiku zemlje prema tzv. ubistvima iz časti, a nama ostaje da se nadamo da će Spotlight zaista označiti kraj jedne ere u katoličkoj crkvi.
To je bilans te večeri. Iz mog ličnog ugla, to je bila još jedna od neprospavanih noći uz još dva pocepana kladioničarska tiketa (zeznuše me Amy i Inarritu) koja bi duplirala moju kritičarsku zaradu. Nekim izborima sam zadovoljan, nekima baš i ne, ali tako je uvek, ne samo na Oscarima. Nego, da li se i vama učinilo da se ove godine ceremonija nije toliko vukla? Mada, nisu mi sve šale toliko legle, niti sam baš razumeo štos sa kolačima. Jednom kada smo se skinuli sa crvenog tepiha, sve je nekako išlo. Možda da ne menjamo domaćina? Ili da sledećeg instruiramo da bude brz i efikasan?
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
