Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
Sopstvena fizika
Basara: Kultura ubrzanja
Malo-malo pa ćete negde čuti žalopojke da se „vreme ubrzalo“, da sve nekako prolazi brže nego u stara dobra vremena (cinik bi rekao: da su bila dobra, ne bi prošla). Vreme se ne može ni ubrzati ni usporiti, kao što se ni prostor ne može ni „skratiti“ ni „proširiti“. Na te fenomene se naprosto ne može uticati. Napred rečeno ne znači da se ne može promeniti percepcija vremena i prostora. I u tom grmu leži zec. Ono što stvara iluziju bržeg protoka vremena je ubrzanje mikroprocesora i broadbandova i – pogotovo – umreženost i sveprisutnost mobilne telefonije. U suštini je (i to basnoslovno) ubrzan samo protok informacija, što se na prvi pogled može učiniti kao baš dobra star, pogotovu u situacijama kad treba iz neke vukojebine pozvati šlep službu, umesto, kao nekada, satima pešačiti do prve naseobine. Ponekad i jeste dobro. Češće nije. Svetislav Basara objašnjava i zašto.
