Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
Šta dete zna koliko je križ težak
Basara: Uterivanje veronauka
Zbog veronauka ili veronauke je nastala još jedna srpska podela. Vrh SPC i patrijaršijski pridvorski paraziti su izašli u javnost s predlogom (ili pre naređenjem) da se veronauk unapredi u obavezan predmet, a da veroučitelji – glupe li reči – ubuduće imaju biti u stalnom radnom odnosu. Slične podele su izbijale i početkom dvehiljaditih, kad je veronauk vraćen u škole kao izborni predmet i sa alternativom, tzv. građanskim vaspitanjem… Srpske, dakle, podele bukte. Neki kažu da veronauk treba da bude obavezan predmet, neki da treba da bude tri časa veronauka dnevno, neki, opet, kažu da to ič ne treba jer da je Srbija laička država. A šta ja kažem? Kažem da je veronauk potreban i da bi bilo dobro da bude obavezan predmet. Ali ne ovakav kakav je sada, i ne za uzrast kome se predaje. Deca uzrasta od sedam ili 10 godina nisu naprosto u stanju da shvate tako komplikovanu materiju. I ne samo to, bez obzira na uzrast, religioznost se ne može nabubati, niti se neko u pobožnost može uterati; to dolazi iznutra… piše Svetislav Basara o toj vječnoj dilemi.
