Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
Ajmo u bioskop
Basara: Atomski sleva
Pre neki dan mi se dogodilo nešto što mi se nije dogodilo najmanje 35 godina. A evo šta, što reko Blic: prestajao sam otprilike pola sata u redu da bih kupio ulaznicu za film „Čuvari formule“, snimljen po romanu „Slučaj Vinča“ mog prijatelja Gorana Milašinovića, u režiji Dragana Bjelogrlića. Da je u holu Rode Cineplex još bilo i tapkaroša – tih divnih izumrlih stvorenja – sve bi bilo kao u starim dobrim vremenima. Ali jbg, nikad dva dobra zajedno. Gužve pred bioskopskim blagajnama su retke zveri. Pozorišta – za koja se smatralo da će ih film pozatvarati – rade punom parom, ali retko koji filmski megahit napuni salu nekog cineplexa duže od dva-tri dana. Filmovi Dragana Bjelogrlića su vratili publiku u bioskope. S dobrim razlogom… piše Svetislav Basara u uvodu osvrta na novi film Dragana Bjelogrlića.
