Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
Za razliku od populizma
Basara: Kultura kolektivizma
Ekstremni kolektivizmi, koji su na sreću završili u ropotarnici istorije – što ne znači da jednog dana neće vaskrsnuti – npr. fašizam, nacizam, frankizam i sovjetski komunizam, uopšte nisu populistički. Menadžmenti takvih, ekstremnih kolektivizama ne osluškuju vox populi i ne uvlače se u narodna dupeta, nego narode – naravno, za njihova dobra – stavljaju pred svršen čin. Na drugoj strani populizmi – koji u sebi uvek sadrže i elemente nepopulističkih kolektivizama – rade drugačije, naoko suptilnije. Populistički menadžmentii tokom dužeg vremena sugerišu narodu i šta bi trebalo da radi, šta da sanja, a šta da mu se događa i onda – svaki u granicama svojih mogućnosti – ispunjava narodne želje, koje se – gle pukog slučaja – u dlaku poklapaju s menadžmentovim interesima.
Kolektivističko-populistička društva – a mi smo (jebo ja nas), sa izuzetkom propalog pokušaja dekolektivizacije iz 2000-2003, od osnutka takvo, pride srpski podeljeno na kolektiviste A i kolektiviste B – po definiciji su zatvoreni sistemi društva bez dinamike, u kojima se neminovna prilagođavanja izazovima vremena sprovode ili revolucijom, ili – kad revolucija prdne u čabar – regresijom na stanje koje je prethodilo revoluciji. (Setimo se kraja osamdesetih). Svetislav Basara
