Basara: Skandalizam - Monitor.hr
28.06.2021. (12:00)

Srbija na britanski način

Basara: Skandalizam

Bezgranično licemerje, lažni moral (s pratećim panikama) i lažno pravedništvo tri su stvari koje ovu zemlju, koja kao zahuktali voz juri ka involuciji, održavaju u beskonačnosti stagnacije. U mnoštvu dokaznog materijala za tu tvrdnju vrlo je znakovit skandalizam koji (danas već drugi dan) prati promociju Lukasove knjige u Pozorištu na Terazijama. „Još uvek se ne zna ko je odgovoran za skandal“, tako glasi naslov u Danasu od petka, koji – za razliku od prethodnog nastavka sage – bar nije objavljen na naslovnoj strani kao udarna tema… Niko se, recimo, u Britaniji – nadaleko čuvenoj po aristokratizmu i puritanizmu, nije uzibretio kad je moj omiljeni gitarista, Uncle Kit Ričards – višestruko apšen zbog posedovanja droge, raznorazanih pičvajza i skandala – upriličio promociju svoje autobiografije, koju sam (zasad) triput pročitao, a na čiju bih promociju – da sam bio u prilici – odjurio kao bez duše. Jeste, ali Kit je Kit – zagrajaće drkadžije – a Lukas je Lukas. Odgovoriću parafrazom odgovora Baje Pašića kome je prigovoreno da Gledston ne bi uradio ono što je uradio: Kakvi smo mi Britanci, takav nam je i Aca Lukas – piše sv. Svetislav Basara. (A tko je Aca Lukas, zaboga?)


Slične vijesti

Prekjučer (07:00)

Sad ću da ti mešam genetski materijal

Basara: Degenetičari

Prejaka reč nekog ubije, nekog ojača. Boškić Obradović spada među ove druge… Nacionalizam Boškićevih prethodnika na poslu odbrane svega što je srpsko od svega što nije srpsko, Ćosić i Šešelj – koji su takođe počeli kao ekspres-lonci, prešli u fazu ekspres-lokomotive, pa završili kao džezve – bio je (i ostao) striktno politički. Boškić je otišao korak dalje i upustio se u biološki nacionalizam. Najavljenu vantelesnu oplodnju – umal, grešna mi duša, ne napisah osemenjavanje – srpskih nerotkinja o trošku države Srpski pokret Dveri, sa Obradovićem na čelu, dočekao je na krv i nož. Najpre su u priopćenju za javnost osporili Visokom Mestu ustavno pravo da se bavi poslovima oplodnje, jer da nije „stručan“, a onda su, kao valjda stručni podastrli rezultate dverjanskih (de)genitčkih istraživanja, citiram: “Ako znamo da se prilikom svake oplodnje” – zašto ne jebačine (prim. S. B.) – “meša genetski materijal oca, postavlja se pitanje genetičkog materijala uvezenog od nepoznatog donora, što može uticati na promenu genoma budućih generacija.” Krv ti jebem, šta drugo reći, mada bi neki cinik mogao reći da bi uvozni genetički materijal možda i popravio stvar jer se dosadašnji srpski genom i nije baš nešto pokazao… komentira zbivanja u podnožju doktor svemira Svetislav Basara sa svog mudrog brda. Usput, tu je i raniji osvrt na utakmicu Srbije i Brazila.

26.10. (10:30)

Rugala se sova sjenici

Basara: Sunovrat bečke šnicle

Jedna od mojih glavnih novinskočitalačkih zabava u ovom čemernom vremenu je čitanje (polu)pismenih zadataka na temu „propast Zapada“, zadatih u Moskvi, a objavljivanih u Politikinoj Rotopalanci… U poslednjih mesec i po dana Rotopalanka je objavila čak četiri (nepotpisana) članka posvećena skoroj propasti bečke šnicle. Uzrok propasti? Naravno, sankcije Rusiji zbog kojih su struja, meso, jaja i prezle toliko poskupeli da „bečki obrok“ košta – 300 evra. Rotopalanka se izborila za mesto u istoriji novinarskog kretenizma kao prva odštampotina koja je meni poslužila kao naslov… Kad to pročita, šta će uraditi prosečni Politikin čitalac? Kako šta. Uzeće olovku, napraviti računicu i zaključiti da će mu – ako se najedemo gljiva ludara, pa Rusiji uvedemo sankcije – trebati dve i po penzije da bi kupio flašu zejtina, a onda uskliknuti s ljubavlju, hvala ti, Politiko, što si mi otvorila oči i izbavila od sankcijskog iskušenija. Možda će propasti bečka šnicla, ali od propasti nije daleko ni svetska sila koja baca pare na tako tupoumnu propagandu. Nemoj der da mi je neko nešto lanuo protiv Informera… – piše tako veselo Svetislav Basara za medijsku perjanicu kojoj ne spominjemo ime.

07.09. (11:00)

Učio ih, učio od srijede do petka, al’ se nisu makli dalje od početka.

Basara: Jesenja škola 2

Ustav i zakoni su kičma i skelet svake države. Kao i anatomske kičme i skeleti, s vremenom i ustavi i zakoni podležu osteporozi, krivljenju, lomovima, ali dok je u snazi – i na snazi – prava država uspravno hodi bespućima povjesne zbilje, pa čak i kad se dogodi – a svima se događa – da posrne i padne, relativno se lako pridigne. Uzmimo primer: Teško je naći primer pobeđenije i sravnjenije sa zemljom zemlje od Nemačke, kojoj je posle sravnjivanja sa zemljom trebalo jedva petnaestak godina da ponovo postane najsnažnija ekonomska sila u Evropi. Jeste, graknuće drkadžije, ali Nemci su vredni, disciplinovani, odgovorni, što je tačno, ali Nemci nisu takvi zato što su Nemci, nego su takvi što je u Nemačkoj zakon svetinja od relativnih davnina. Kažem „relativnih“ jer Nemci nisu oduvek bili takvi. Uopšte nisu. Zakon im je nametnut u podugačkom procesu. Pisac hoće da kaže da dosledna primena zakona stvara vredne, disciplinovane i odgovorne slobodne ljude, a da anomija nedovršenih država stvara lažljive, drljave i kradljive podanike… poučava profesor Svetislav Basara pačiće osnovama vođenja države, ovo je iz drugog nastavka, ima 4 zasad (1, 3, 4).

31.08. (10:00)

Ni rat ni mir

Basara: Džaba dogovor (o Kosovu je riječ)

Razmotrimo hoće li biti pičvajza ili će se naći neko „rešenje“ i postići neki „dogovor“. E sad, to je više filozofsko nego političko pitanje. Filozofski posmatrano, može se naći svako rešenje i svaki se dogovor može postići izuzev u situacijama kad se rešenje ne traži i kad se nikakav dogovor ne želi. A Srbija i Kosovo su upravo u toj situaciji. Nemojmo se zamajavati. Stvar na terenu stoji ovako: kosovski Albanci većinski žele Kosovo bez ijednog Srbina na njemu, Srbi pak većinski žele kosovsku teritoriju bez Albanaca ili – u najgorem slučaju – sa Albancima koji će se zadovoljiti pravljenjem kora za pitu i baklave i struganjem drva… Kao ovlašćeni diler za džaba krečenje ponoviću po stoti put: neko rešenje se može naći i nekakav se dogovor može postići samo u direktnim pregovorima Srba i Albanaca. Sve ostalo je džaba krečenje – piše Svetislav Basara.

24.08. (10:00)

Kolumna koja slijedi nije primjerena za osobe mlađe od 18 godina

Basara: Fanatizam i fantastika 2

Ako je pročitao našu jučerašnju kolumnu (Fanatizam i fantastika), patrijarhalno-antipederski lobi mora da je pomislio u pravednom gnevu: vidi ovog kako „blati“ našu prošlost, kako pljuje po patrijarhatu i kako „nas“ (jebo ja vas) predstavlja kao najgore u Evropi. Opisi seksualnih zbitija u drevnoj Srbiji u Miloševom konaku vaistinu zvuče graphic – da ne kažem bljak – ali u to doba ni u ostatku stvar s javnim čudoređem nije stajala bolje, ponegde je bilo i gore. Svi narodi, ne samo srpski, vole da fotošopiraju prošlost, da ispredaju priče o dobrim, starim, patrijarhalnim vremenima koje lepo zvuče, ali kojima je jedina mana što nemaju veze s mozgom… Pa da pređem na stvar. Od prve četvrti XIX veka naovamo postepeno se – i to uspešno – radilo na ukidanju i kriminalizaciji divljačkih patrijarhalnih prava, uključujući pravo prve bračne noći, prava da se patrijarsi i plemići iživljavaju nad ukućanima i prava da se pederi i lezbijke polivaju katranom i uvaljuju u perje… Verovali vi ili ne, Markiz de Sad je bio prvi u istoriji koji je pao zbog seksualnog delikta. Pre toga, nikome nije na um padalo da sudski goni razvratnu vlastelu zbog orgijanja koja su se često završavala smrću jebenih stranaka. Siroma markiz se pred kadilukom čudom nije mogao načuditi kako je uopšte dospeo na sud. Bio je čvrsto uveren da je imao pravo da čini to što je činio… piše Svetislav Basara.

10.08. (13:00)

Ko na brdu, ako i malom, stoji, više vidi no onaj pod brdom

Basara: Ide akcija

Upitan u emisiji „Aritmija“ kako komentariše Joanikijevo celomudreno prihvatanje mogućnosti da se neko „oseća kao Crnogorac“, bivši predsednik Crne Gore Filip Vujanović rekao je sledeće, citiram po sećanju: “Mogu se ja osećati dobro ili loše, raspoloženo ili neraspoloženo, ali ne mogu se osećati kao Crnogorac, jer ja jesam Crnogorac”. Svaka je Filipu bila ka vladičina. Nacionalnost, naime, nije emocija, nego pripadnost. Sa druge strane, nacionalnost nije biološka, pa čak ni psihološka determinisanost, nego politički konstrukt. I to u istorijskim razmerama jučerašnji. Nacionalnost se, doduše, može pomešati sa emocijama, ali ta eksplozivna mešavina stvara nacionalizam. A kad se nacionalizam pomeša s klerikalizmom, stvar odlazi u PM…
(dio drugi) Joanikije je naumio da sruši Meštrovićev mauzolej na Jezerskom vrhu i da na njegovo mesto vrati Njegoševu kapelu. A šta Joanikiju i kompaniji smeta u mauzoleju – biseru memorijalne arhitekture, kome se sličan ne može naći ne samo u eks-Ju nego i u svetu, savršeno uklopljenom u ambijent, takoreći materijalizacijom Njegoševe poezije – sada ćemo elaborirati. Evo šta: mauzolej je (remek) delo Ivana Meštrovića, Hrvata, katolika, dakle ustaše, a kapela, sagrađena prema Njegoševoj zamisli – srušena u Prvom svetskom ratu, pa zamenjena replikom – nešto je vrlo pravoslavno… iz pravoslavnog svijeta izvještava Svetislav Basara. (Joanikije je mitropolit crnogorsko-primorski Srpske pravoslavne crkve ustoličen uz šok bombe i suzavac prošle godine)

03.08. (14:00)

Vidimo se u sljedećem ratu

Basara: Obnoviti gradivo

Nekada su srpske zemlje bile tamo gde srpski grobovi, od pre nekog vremena srpske zemlje su tamo gde su srpske lične karte i registarske tablice. Zbog kojih u svetu nedelju umalo ne izbi četvrti balkanski rat, koji bi rezultirao novim srpskim grobovima. Da li su se zaraćene strane uzdržale u poslednji čas? Ne. Krvoproliće je u poslednji čas sprečio šumar iz vica, ovoga puta prerušen u Žozepa Borelja i američku ambasadu u Prištini… I vrapci pod strehama generalštabova vide da Rusija daje sve od sebe – decenijama je u to ulagala, a i belosvetske okolnosti joj idu naruku – da napravi još jedan ratni pičvajz u Evropi. Rusija je Rusija. U najgorem slučaju može joj se dogoditi da se vrati na predratna fabrička podešavanja, što uopšte ne mora biti slučaj sa nama sinjim kukavcima koji nikad nismo imali ni posleratna podešavanja… piše profesor primjenjene povijesti i džabakrečitelj Svetislav Basara.

27.07. (09:00)

Razmišljanja iz komšiluka

Basara: Jasenovački identitet

U sklopu vikend akcije „gde su, šta rade“, svratih juče na sajt NSPM da vidim šta tamošnja divna stvorenja sanjaju, a šta im se događa. Čim zakoračih u carstvije onih kojima je do morala u politici, tj. u zonu sumraka, pomislih da sam u delirijumu – ili bar da ružno sanjam, jer takoreći s vrata ugledah naslov koji se doskora mogao videti samo u delirijumima i noćnim morama, citiram: „Može li Jasenovac postati deo našeg nacionalnog identiteta“… „Meritum stvari“ bila je nerealizovana privatna Visoka Poseta Jasenovcu. Poseta, uostalom, i nije bila pravi meritum, tj. „osnovno pitanje“. Po Marinku M., „osnovno pitanje za nas je šta smo mi i naša državna politika učinili da svest o počinjenom genocidu bude stvarni deo našeg istorijskog pamćenja i nacionalnog identiteta.“ Nije samo Visoka Porodica postradala u ustaškim pokoljima. Postradala je i moja (sa očeve strane). Kao unuk zaklanog Srbina imam pravo – Marinko bi rekao „moralno“ – da postavim neprijatno pitanje: ako su već hrvatske ustaše potpuno neometano klale, kako se dogodilo da usred Srbije, takođe neometano, Srbe kolju Srbi (četnici) i streljaju (partizani) takođe Srbi. Napomena: srpsko-srpska klanja i streljanja verovatno su odnela više žrtava nego ustaški pokolji, ali o njima ni mukajet, a tu se krije tajna jasenovačkog pokolja… piše Srbin, ne ustaša, Svetislav Basara.

21.07. (09:00)

Otišli ste, a sarmu ni probali niste

Svetislav Basara: Srbzit

Na početku ukrajinskog rata beogradsko eurokrem društvo – koje voli prečice i prebijanja preko kolena isto koliko i slavskopojasno i kitajgorodsko – ponadalo se da će nas – iz bojazni da Srbija ne potpadne pod ruski uticaj (grohotan smeh vrabaca iz offa), Evropska unija po kratkom postupku primiti u članstvo, a da će onda, koliko sutra, poteći reke meda, mleka i ostalih stvari koje vole mladi. Rat se, međutim, odužio, EU uopšte ne hita da nas primi, naprotiv, zakera možda i više nego u predratno vreme, što je – predvidivo – spržilo ionako kratke eurokrem fitilje. Sve češće nailazimo na upozoravajuće napise, koji u prevodu s diplomatskog na kolokvijalni srpski glase: „Neka vas, neka, samo vi oklevajte, potpašćemo mi pod ruski uticaj, pa vi posle gledajte šta ćete“… – piše famozni Svetislav Basara.

29.06. (09:00)

Ispravni seks uzvraća udarac

Basara: 100 godina dupeta

Boškić Obradović, pre nego što je kozačka skupština uopšte zasela, najavio predlog „Zakon o zabrani promocije homoseksualizma maloletnim licima“ i „Preporuku Vladi Srbije o zabrani Parade ponosa u narednih 100 godina“. Dalekovido, nema šta. Zašto baš 100 godina? Da li Boškić računa da je 100 godina dovoljno dug period tokom koga će se homoseksualnost iskoreniti u patrijarhalnoj Srbiji ili pak misli da će tokom tog vremena Srbi politički dovoljno sazreti da konačno dokonaju da je pitanje ko, koga, kako (i u šta) guzi lična stvar i stvar privatnosti, koja nipošto – čak ni u slučajevima heteroseksualnosti – ne sme biti predmet političke problematizacije. Boškićeva politika – i politike Boškiću srodnih stranaka temelje se na pogrešnoj premisi da su Srbi nebeski narod, koji je tu, nedavno, iskvaren pogubnim uticajima sa Zapada. Naročito pederlukom. U toj stvari aktivno ih podržava i SPC. Lično ne bih imao ništa protiv da homoseksualnost nestane sa svetlog lica Srbije, štaviše – sad se spremite za šok – budući da sam omatorio, ne bih imao ništa protiv da nestanu sve seksualnosti, ali neće nestati nijedna. Kao što u Srbiji – što je mnogo opasnije – nikada neće nestati politika sa totalitarnim ambicijama, a Boškićeva je, uprkos izvesnoj uglađenosti, upravo takva… – piše Svetislav Basara kojemu veselog materijala za kolumne ne nedostaje.