Moraš ih preslušati, pogotovo kad ih pokopa takav erudit
XXZ objavljuje muzičke kritike pokojnog Lukovića: Vampiri – Ne može Bajone sve sam
Čak i kad se manemo imidža, omota i zaštitnog znaka – preostaje onaj najneprijatniji deo priče, koji se sastoji od tri pesmice i sedam pesmičica, jer srpski jezik još nije pronašao pravu minimalističku reč za Ono što se ovde krije pod retko inteligentnim naslovima: Neću, Plavi grad, Ona i ja, Gde si ti, Baby Baby, Marina, Stari voz, Mesečar, Usamljeni vuk, Luna. S takvim angažovanim stavom lako je zamisliti da su Vampiri na razmeđi srednjoškolskog orkestra okupljenog za letnju ekskurziju negde u Bečićima – i amatera koji se subotom nalaze po opskurnim zadružnim domovima na jugu Srbije, gde uz prasetinu i pivo, reinkarniraju uspomene na Ljupku Dimitrovsku, čiji je ideološki uticaj na Plavi grad presudan, sem ako se preskoči ono što je nekad pevao Džo Maračić Maki, a što danas čini Era, koji za sebe tvrdi da je pevač pomenutih Vampira – tako je pisao Petar Luković za ex yu časopise, a njegove će tekstove, umjesto knjige, mic po mic objavljivati na XXZ-u.