Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
Ispravni seks uzvraća udarac
Basara: 100 godina dupeta
Boškić Obradović, pre nego što je kozačka skupština uopšte zasela, najavio predlog „Zakon o zabrani promocije homoseksualizma maloletnim licima“ i „Preporuku Vladi Srbije o zabrani Parade ponosa u narednih 100 godina“. Dalekovido, nema šta. Zašto baš 100 godina? Da li Boškić računa da je 100 godina dovoljno dug period tokom koga će se homoseksualnost iskoreniti u patrijarhalnoj Srbiji ili pak misli da će tokom tog vremena Srbi politički dovoljno sazreti da konačno dokonaju da je pitanje ko, koga, kako (i u šta) guzi lična stvar i stvar privatnosti, koja nipošto – čak ni u slučajevima heteroseksualnosti – ne sme biti predmet političke problematizacije. Boškićeva politika – i politike Boškiću srodnih stranaka temelje se na pogrešnoj premisi da su Srbi nebeski narod, koji je tu, nedavno, iskvaren pogubnim uticajima sa Zapada. Naročito pederlukom. U toj stvari aktivno ih podržava i SPC. Lično ne bih imao ništa protiv da homoseksualnost nestane sa svetlog lica Srbije, štaviše – sad se spremite za šok – budući da sam omatorio, ne bih imao ništa protiv da nestanu sve seksualnosti, ali neće nestati nijedna. Kao što u Srbiji – što je mnogo opasnije – nikada neće nestati politika sa totalitarnim ambicijama, a Boškićeva je, uprkos izvesnoj uglađenosti, upravo takva… – piše Svetislav Basara kojemu veselog materijala za kolumne ne nedostaje.
