Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
I šesta kolumna danas
Basara: Desant na ustoličenje
Iako sam o sebi mislio kao o antropološkom pesimisti, pokazalo se da sam bio ekstremni antropološki optimista kad sam pomislio da će Porfirije koliko-toliko ukrotiti pomahnitali etnofiletizam u SPC. Naprotiv. Dodao mu je gas do mere da je etnofiletizam – budući da je Porfirije neupredivo obrazovaniji, veštiji diplomata i slatkorečiviji od poč. Irineja – sada brži, jači i bolji. Na političkom mitingu upriličenom u subotu posle podgoričke doksologije – iliti srpski slavoslovlja – Porfirije je održao govoranciju dostojnu neke misice. Ko biva… rekao je između ostalog… „najradije bih vas sve i sve građane Crne Gore stavio u srce i odneo pod Ostrog“ i dodao da „smo svi jedno bez obzira na razlike“. Propustio je da kaže, iako je u podtekstu rekao – „pod uslovom da smo svi Srbi“… Inače, Crnogorce, ovakve kakvi su sada – na ivici nepomirljivog neprijateljstva prema Srbima – nisu „stvorili“ Đilas, Vatikan i Sekula Drljević, nego Milošević, Koštunica, akademski guslar Bećković i plejada njihovih epigona i zanosača muda. Porfirije i Joanikije će ih tvrdoglavošću, gordošću i odsustvom smirenja napraviti još crnogrorskijim… piše Svetislav Basara o svom prijatelju Porfiriju.
