Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
Otac i majka invencije
Basara: Konkurs za Tomaševića
Kog sad Tomaševića? Bilo kog! Tomaševiću se u zube ne gleda. Sve što se od Tomaševića očekuje jeste da pobedi na predstojećima beogradskim izborima, kao što je njegov original Tomislav glatko pobedio na zagrabačkim. Evo, prošla su već tri dana od Tomaševićevog trijumfa na izborima u Zagrebu, a ja samo čekam da se u opozicionim žutarama i na televizorima pojavi neka majka opozicione invencije koja će opozicionom SNiS-u slavodobitno priopćiti: „Treba nam Tomašević“, kao što su prošle jeseni slavodobitno obznanjivali da nam treba Krivokapić. (Koji više nikome ne treba.) Ja se iz sve snage sprdam sa mešavinom naivnosti i pokvaranjaštva koja Euromahalu i Krugove Dvojke navodi na pomisao da je crnogorsku i zagrebačku izbornu pobedu izvojevalo magično delovanje imena (i harizmatičnih ličnosti) Zdravka Krivokapića i Tomislava Tomaševića i da to samo treba prekopirati i posle živeli dugo i srećno. Sprdam se, kako rekoh, ali sam u suštini zabrinut, a donekle i tužan. Takvo opoziciono razmišljanje – ako se to razmišljanjem uopšte može nazvati – svedoči da se kompletno srpsko društvo, ne samo opozicija, srozalo na stadijum animizma, tj. na (pret)politiku pukog biološkog preživljavanja u kojoj je šef parade onaj ko drži ključeve od magacina s brašnom i zejtinom… Tomašević i „Možemo“ su strpljivo radili na terenu, a ne po kafićima, nisu se bavili metafizikom i velikim narativima, nego konkretnim problemima i nisu propuštali nijednu priliku da organizuju mirne, ali uporne proteste na mestu svake brljotine koju je počinila prethodna gradska vlast, čime su privlačili pažnju na sebe, a gnev građanstva na glavu tadašnje vlasti. Pritom nisu samo protestovali i kritikovali, nego su HNiS-u (hrvatskom narodu i senatu) predstavljali uverljiva, realistična rešenja za svaki od problema sa kojima su se suočavali… – uporno poučava Svetislav Basara srpsku opoziciju kako treba raditi.
