Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
Šta ima kod tebe, komšija?
Basara: Osveta Marinkove bare
U obilju sumanutih ideja na temu kako strmopizditi nekog od srpskih tirjana – naravno, bez po muke i bez mrdanja dupetom – jedna od najimbecilnijih je ideja da će „podrška“ ove ili one ugledne ličnosti (ovoj ili onoj stranci) dovesti do stampeda glasača na birališta. Evo zašto je ta ideja imbecilna. Očekivati da će ugled – ponekad i „ugled“ – ove ili one ličnosti namaći glasove u zemlji u kojoj je – idemo hronološkim redom – Branku Radičeviću, zvanično najvećem srpskom pesniku, zabranjen ulaz u Srbiju „da ne bi kvario omladinu“ (Branko nikada na tlo Srbije nije kročio), u kojoj je jedini srpski filozof evropske reputacije Brana Petronijević umro u bedi, a obnovitelj srpskog jezika i tvorac književnog stila Slobodan Jovanović u izgnanstvu, u kome umalo nije umro i najveći srpski pisac (ako ne računamo uvoznog Andrića) Miloš Crnjanski, vaistinu je imbecilno. Kako iz priloženog vidimo, biti u Srbiji ugledan (s razlogom) pre je opasnost po život nego politički kapital… piše Svetislav Basara zašto spomenik Stefanu Nemanji ipak ne treba premjestiti u Marinkovu baru.
