Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
Možda smo uveli demokraciju, ali uveli smo i plačipičkarenje
Basara: Reč godine
Reč nedelje je bila „akcident“, drugoplasirana reč nedelje „tenzije“, reč godine je naricanje – (sinonim plačipičkarenje), tj. svaljivanje krivice na nekog drugog – reč koju, osim moje neznatnosti, retko ko izgovara i piše. Najmanje naricanja je bilo za SFRJotovog vakta. Zapravo, uopšte ga nije bilo. Kao ljudi posebnog kova, komunisti nisu bili skloni plačipičkarenju. Nisu naricali zbog neprijatelja – ni spoljnih, ni unutrašnjih – nego su ih napadali gde god su mogli, a kad su mogli, i – likvidirali. Optimizam je bio obavezan i za nepartijce. Jeste taj optimizam bio malčice kao kosmodisk, ali delovao je. Posle uvođenja demokratije stvar se usložnila. Milošević i njegova hunta su stali naricati nad antisrpskim pokvarenjaštvom komšiluka i zapadnog sveta, nad „niičm izazvanim sankcijama“ i domaćim neprijateljima, opozicionim silama mraka i haosa. Tadašnja opozicija – to joj se mora priznati – nije plačipičkarila. Jedan jedini, Svetislav Basara.
