Izvještaj iz Cannesa: Hoffman, Sandler i Stiller - dramedija o artističkoj obitelji - Monitor.hr
25.05.2017. (15:08)

Izvještaj iz Cannesa: Hoffman, Sandler i Stiller – dramedija o artističkoj obitelji

‘The Meyerowitz Stories’ – plejada jakih glumaca

‘The Meyerowitz Stories’ Noah Baumbacha (glavni takmičarski program) ima neke od najjačih glumačkih veličina u svojim redovima što mu ne pomaže da se uzdigne u visine dobrog filma. Dramedija o porodici čiji je centar univerzuma egom obuzet otac, nekada poznati njujorški vajar Harold (Dustin Hoffman) je gledljiv film, ali ništa više od toga. Storija počinje dolaskom Haroldovog sina Dannyja (Adam Sandler) i njegove ćerke Elize (Grace van Patten) u porodičnu kuću posle više godina, u haotičnu atmosferu kojom diriguje stalno pijana maćeha Maureen (Emma Thompson). Danny se bori za očevo priznanje, ali je stalno u senci svoga uspešnog polu-brata Matthewa (Ben Stiller) koji je takođe u New Yorku povodom projekta koji pokušava da završi. Baš kao i mlađa sestra Jean (Elizabeth Marvel), Danny ne može da se odupre mušicama patrijarha koji ne propušta da ga podseća na lične neuspehe. Danny je pred razvodom i bez ikakvih prihoda sem sitne zarade od držanja privatnih časova klavira i umesto podrške koju očekuje da nađe u kući u kojoj je proveo par godina kao mladić, stavlja mu se do znanja da mu je akomodacija samo privremena. Danny ipak grčevito pokušava da se približi ocu mučenom ljubomorom zbog uspešne karijere svoga nekadašnjen najboljeg prijatelja i očiglednim padanjem u zaborav sopstvene umetnosti. Deca počinju da planiraju kako da mu preko poznanstva sa jednom galeristkinjom organizuje izložbu. Ovo nije lak posao, kako će se ispostaviti, jer Harold ima svoje predstave o tome gde je njegovo mesto u panteonu umetnosti i postaje sve nepodnošljiviji.

‘The Meyerowitz Stories’ ima nekoliko odličnih komičnih scena koje podvlače srž porodičnih nesuglasica i problema, dijaloški dobro obrađenih, potpuno u tradiciji klasičnih njujorških komedija, koje ipak ne ostaju dugo u sećanju. Film je kombinacija svega već viđenog (čak je i muzika „u rukama“ Randyja Newmana) i pokušaj da se razbije na sekvence koje bi ga približile naslovu – kroz pripovedanje epizoda iz prošlosti – je banalna intervencija.

Publika nije propustila da izviždi pojavljivanje Netflixovog loga u uvodnoj špici, što čini svakog puta kada je neki od filmova na festivalu produciran od strane ove čuvene američke kompanije, a ima ih iznenađujuće puno. 4/10 (zbog kastinga koji mu daje bod više)

Režija/scenarij: Noah Baumbach
Uloge: Adam Sandler, Ben Stiller, Dustin Hoffman, Emma Thompson, Elizabeth Marvel, Grace Van Patten, Candice Bergen, Adam Driver, Judd Hirsch, Rebecca Miller, Matthew Shear

‘Walking Past The Future’ – kako mladi kuckaju SMS-ove

Da je kratak dokumentarni film sa temom “Kako mladi Kinezi kuckaju sms poruke“ ‘Walking Past The Future’ Ruijuna Lija (Un Certain Regard) bi imao smisla. Sporovoznost u azijatskim filmovima najčešće nije mana, no prednost, zbog vrlo specifične kinematografske tradicije, ali u slučaju poslednjeg filma Ruijuna Lija, svaki minut se bolno oseća. Razbijajući dosadašnji običaj da svoje priče smešta u zabačene delove Kine, Li se u svome petom dugometražnom filmu okreće teškoćama imigranata da se snađu na radnom tržištu u Shenzhenu i u fokus stavlja mladu devojku Yaoting (Yang Zishan) koja radom u fabrici pokušava da zaradi dovoljno novca da bi svojim roditeljima kupila stan. Ona je jedina koja je sposobna da radi, sa ocem koji je preživeo operaciju srca i koji zbog sve više zdravstenih problema nije kandidat za nekvalifikovane fizičke poslove koje jedino zna da obavlja. Porodica kratkotrajno pokušava da se vrati u očevo mesto porekla na severu zemlje, ali se suočava sa još težim okolnostima zbog kojih je jedina opcija Yaotingin povratak u grad u potrazi za novim izvorom zarade. Svaki korak radnje je ispraćen besomučnim tipkanjem po mobilnim telefonima nekoliko mladih ljudi, bespotrebno dugim i besmislenim, bez konekcije sa tokom radnje, u neambicioznom pokušaju uvođenja ljubavne priče koja se niujednom trenutku ne razmahuje.

Prava je šteta što se Li nije skoncentrisao na suštinu ekonomskih poteškoća i na bolji prikaz stanja u propadanju čitavih velikih industrijskih oblasti koje je tek ovlašno dodirnuo, ne prezentujući ništa konkretno što bi moglo da dočara sliku problema migrirajućih radnika. Svega par detalja – kao na primer uslovi pod kojima radnice žive, stešnjene u minijaturnim sobama sa krevetima na sprat ili očajne bezbednosne mere u nekim od fabrika i dve scene u kojima se pokazuju lice i naličje kineskih menadžera, daju bledunjavu sliku tamošnje radničke situacije. Veliki promašaj je i nedorečena epizoda o testiranju lekova na ljudima koji žele da zarade brze pare, kada Yaoting, videvši da ne može da dođe do svog cilja o polaganju kapare za stan radom u fabrici koja se zatvara zbog renoviranja, odlučuje da se upusti u tako riskantan „posao“.
‘Walking Past The Future’ je jedini kineski film u ovogodišnjoj kanskoj selekciji i jedan od najslabijih koji su se našli na programu. 1/10

Režija/scenarij/montaža: Li Ruijun
Uloge: Yan Zishan, Yin Fang

‘Nakon rata’ – hajka na bivše militante

O aboliciji zakona o pomilovanju nekadašnjih pripadnika radikalne italijanske levice u Francuskoj koji su se asimilirali u društvo, o njenom uticaju na proteste 2000-ih i posledicama koje njihove delatnosti imaju na čitave porodice, govori film ‘After the War’ Annarite Zambrano (Un Certain Regard). Godina je 2002. i u Francuskoj se diskutuje o takozvanoj doktrini Mitterand iz 1985. koja militantnoj levici omogućava da ostane u zemlji. Povod za to je atentat na univerzitetskog profesora Marca Biagia u Bologni, ekonomskog savetnika zaduženog za modernizaciju zakona o radu, što je i početak Zambraninog filma. Italijanska vlada vrši pritisak na francusku da poništi zakon i hajka na pripadnike nekadašnje militantne jedinice počinje.

Pedesetogodišnji Marco (Giuseppe Battiston) je jedan od njih i njegovo lice osviće, zajedno sa trojicom nekadašnjih su-gerilaca na naslovnim stranicama francuskih dnevnih listova. Razlog za to je što su počinioci atentata preuzeli ime njegove jedinice i Marco je optužen da je organizovao napad. U strahu od izručenja italijanskoj pravdi, on kreće u bekstvo zajedno sa svojom šenaestogodišnjom ćerkom Violom (Charlotte Cétaire) koja je se nalazi u bezizlaznoj situaciji – svega godinu dana udaljena od mature, ona je otrgnuta iz svoje škole u Parizu i u bekstvu zbog nečega za šta nije kriva.

Čitava porodica u rodnoj Italiji je preko noći suočena sa teškim posledicama podizanja Marcove optužnic. Majka (Elisabetta Piccolomini), profesorka klavira koja je već izgubila mlađeg sina dvadeset godina ranije – on je takođe pripadao istoj militantnoj jedinici – je na meti medija, policije i besne rulje i biva prinuđena da se preseli kod svoje ćerke Anne (Barbora Bobulova), profesorke italijanske književnosti na bolonjskom univerzitetu, koja biva povučena sa radnog mesta zbog protesta roditelja.

Dok se kriju negde u francuskoj provinciji, odnos Marca i njegove ćerke potaje sve teži i pretvara se u pakao čim Viola saznaje da je plan bekstvo u Nikaragvu. Zatečena u nedođiji, ona pokušava da svoj tinejdžerski život nastavi poznanstvom sa mladićem iz kraja, što Marca čini paranoidnim i on čini sve da spreči Violin kontakt sa okolinom. Tragičan kraj je ustvari početak normalnosti za čitavu famliju.

‘After the War’ nije ni politički triler, ni akcioni film i ne ulazi dovoljno u veoma interesantna događanja koja su obeležila modernu istoriju Italije da bi postao relevantan za priču oko Mitterandove doktrine. Način na koji je film izveden, uz muziku Gregoira Hatzela i način na koji laurent Brunet vodi kameru, imaju efekat televizijskog filma. 3/10

Režija: Annarita Zambrano
Scenarij: Annarita Zambrano & Delphine Agut
Uloge: Giuseppe Battiston, Barbora Bobulova, Charlotte Cetaire, Fabrizio Ferracane, Elisabetta Piccolomini, Marilyne Canto, Jean-Marc Barr

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.


Slične vijesti

02.06.2017. (12:57)

Ruski Romeo i Julija

Kritika iz Cannesa: ‘Closeness’ – kleš kultura u Kabardsko-Balkarskoj Republici

Monitorova kritičarka je u Cannesu pogledala film Tesnota koji otkriva kulturu mnogima nepoznate Kabardsko-Balkarske Republike. To je priča o zabranjenoj ljubavi Židovke i muslimana, ali i film o agresiji i tradicijama. “Ilana sakriva istinu o otmici brata od svoga momka sa kojim se, iz osećaja nemoći i tuge, svakonoćno opija i naduvava u udžerici njegovih prijatelja, bezperspektivnih mladih ljudi ogrezlih u sitne poroke”, piše Marina Richter. Monitor

02.06.2017. (14:54)

Kritika iz Cannesa: ‘Closeness’ – kleš kultura u Kabardsko-Balkarskoj Republici

Jedno od najprijatnijih iznenađenja u Cannesu je bio prvi dugometražni film Rusa po pasošu Kantemira Balagova Closeness (Tesnota), koji se našao na takmičarskom programu Un certain Regard. Ovo je ne samo odličan film, nego i prozor u svet nepoznatih kultura na severu Kavkaza sa vremeplovom u pozne 1990-e u Rusiji, godina prožetih oružanim sukobima u Gruziji, Abhaziji, Tadžikistanu, Čečeniji i Dagestanu. Balagov glas se čuje posle najavne špice, u malom intimnom uvodu za razlog odabira ove teme i predela – odrastao u zabačenom delu Rusije za koji je malo ko čuo, a još manje o narodu zvanom Kabardijanci kojih je skoro 800000, ovo je dobrodošao intro koji nema otužan etno prizvuk i traje svega nekoliko sekundi koje su dovoljne da priča glatko krene u svoj tok.

Godina je 1998. i mestašce Nalchik je obavijeno sivilom pozne jeseni. Dvadesetčetvorogodišnja Ilana (Darya Zhovner), na užas i neodobravanje majke (Olga Dragunova), pomaže ocu u njegovoj auto-mehaničarskoj radnji. Sem što ga spašava od grešaka u vođenju poslovnih knjiga, ona sa njim svakodnevno popravlja automobile istočno-evropske proizvodnje u koje se, čini se, mnogo više razume od oca (Artem Tsypin). Obučena u trejdmark treger pantalone i vuneni džemper, nenašminkana i kose uvezane u neurednu punđu, ona štrči u okolini u kojoj žene vode računa o domaćinstvu i “sebi” – uvek u suknjama i haljinama i na gotovs da porade sve što treba u svrhu besprekorno vođenog doma. Porodica pripada kompaktnoj židovskoj zajednici tradicionalnih shvatanja u kome su devojke ženstvene i spremne za udaju, naravno za nekoga svoje veroispovesti. Ilana nije neko koga roditelji tek tako mogu da nateraju da promeni svoj stav prema životu i njena veza sa Kabardijancem muslimanske veroispovesti Zalimom (Nazir Zhukov) je razlog za još nategnutije odnose sa majkom koja ionako mari samo za mlađeg sina Davida (Veniamin Kats). Noćno iskradanje kroz prozor neće ostati neprimećeno i trpeće se stisnutih usana do nemilog događaja koji će promeniti živote ne samo čitave porodice, već i Nalchika. Davidova veridba sa devojkom Leom iz susedstva mora da se isprati sa feštom uz pesmu i obed sa rodbinom, zvanicama i rabinom, i slavlje će biti potpuno sve dok verenici ne odu u noć u kojoj će nestati kao žrtve otmice. Novac koji otmičari traže za njihovo puštanje na slobodu je za obe familije nedostižan, a zajednica koja se diči svojom povezanošću, pokazuje pravo lice ponudivši skupa tek nešto više od polovine svote. Savetovanje “plemena” u sinagogi se pretvara u svađu o tome čija je glava vrednija spašavanja, te simpatije naravno odlaze samohranoj majci sa ćerkom jedinicom, a Davidovi roditelji su prinuđeni da se bace u čeljusti poduzetnika koji u njihovoj nesreći vidi svoj profit – garaža prelazi u njegove ruke za trećinu svoje prave tržišne cene, čime potrebna suma još nije dosegnuta. I roditelji i Llana su spremni da učine apsolutno sve za izbavljenje Davida iz kandži otmičara, pogotovo videvši stanje njegove verenice po puštanju na slobodu. To “sve” ima vrlo gorku stranu po sve članove, sada prinudno, tročlane familije. Odricanje nije tema, ali Ilana ne želi da prihvati žrtvovanje “na altaru” sa mladićem iz zajednice koji je prati kao verno kučence, ali za koga ne oseća ništa. Njenim roditeljima je za udaju ponuđen novac koji ne samo da je dovoljan da se isplati ostatak za otkupninu sinovljevog života, već i za lagodnu budućnost.

Ilana sakriva istinu o otmici brata od svoga momka sa kojim se, iz osećaja nemoći i tuge, svakonoćno opija i naduvava u udžerici njegovih prijatelja, bezperspektivnih mladih ljudi ogrezlih u sitne poroke. Niko od njih ne zna da je Ilana Jevrejka, ali sumnja počinje da se javlja kada postanu svesni da ne priča njihov jezik. Tokom jedne večeri provedene u oblacima gandže, njen identitet će se razotkriti po nevoljnom gledanju VHS snimka grozomornih egzekucija ruskih vojnika od strane džihadista. Ova veoma duga scena koja gledaoca ne pošteđuje sečenja grkljana i amputiranja živih zarobljenika je iz bioskopske sale Debussy u Cannesu oterala jedan deo publike, ali baš ona ima ključan efekat na ogoljavanje ljudske prirode. Balagov pušta svoje protagoniste da vokalizuju tri tipa reakcija, toliko univerzalnih, da se mogu prikačiti pripadnicima apsolutno svake nacije – dok jedan suznih očiju pita kako jedno ljudsko biće može tako nešto da učini drugom, njegov drugar zuri u ekran pažnjom neutralnog posmatrača, dok treći u sebi otkriva simpatizera “neophodnih metoda za borbu protiv mrskog neprijatelja Rusije”.

“Romeo i Julija” Kabardsko-Balkarske Republike su stisnuti u kut, bez ičije podrške i – kako će se na kraju ispostaviti – bez ičega zajedničkog sem nečega za šta misle da je ljubav. Mehur od ružičaste sapunice puca kada Zelim očajnički akt svoje devojke da mu se seksualno približi po saznanju da su je roditelji prodali, dovodi do brutalnog akta deflorisanja. Balagov Ilanu ne pretvara u žrtvu i odeva je u ruho heroine koja tokom čitave radnje filma dominira svojom sudbinom, čak i onda kada se lomi i fizički i psihički.

Snimljen u 4:3 formatu, film dobija snažnu podršku direktora fotografije Artema Yemelyanova koji donosi pametne odluke u smeni između rukom vođene i statične kamere, sa Ilanom kao polaznom tačkom perspektive radnje. Da je montaža ‘Closeness’ oslobodila balasta razvučenog kraja sa repetitivnim komponentama i težine osećaja da postoji makar dva kraja pre samog završetka filma, dobio bi bod više. (8/10)

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.

29.05.2017. (19:49)

Izvještaj iz Cannesa

Dopisnica iz Cannesa: Kritike filmova nagrađenih na festivalu

Monitorova kritičarka Marina Richter u Cannesu je pogledala filmove BPM, koji je osvojio Grand Prix, o pariškim aktivistima koji se bore za prava oboljelih od AIDS-a; Beguiled, novi film Sofije Coppole koja je za njega osvojila nagradu za najbolju režiju; In The Fade Fatiha Akina koji je Diane Kruger donio priznanje za najbolju glumicu; a Joaqin Phoenix je najbolji glumac za ulogu u You Were Never Really Here Lynne Remsey. Kritike i kompletnu listu nagrađenih pročitajte ovdje…

29.05.2017. (19:35)

Kritike filmova ‘BPM’, ‘Beguiled’ ,’In The Fade’, ‘You Were Never Really Here’ i ‘Jeune femme’

Žiri glavnog takmičarskog programa 70. filmskog festivala u Cannesu kojim je predsedavao Pedro Almovodar je na sinoćnoj ceremoniji objavio i dodelio nagrade, iznenađujuće poklapajuće sa mišljenjima kritičara, Bilo je i nekoliko novina – ne samo što je nagrada za najbolji scenario podeljena između dua Yorgos Lanthimos & Efthimis Filippou za The Killing of The Sacred Deer i Lynne Ramsey za You Were Never Really Here (za koji je vodila i režiju), već je Nicole Kidman – u Cannesu prisutna sa ulogama u čak četiri filma od kojih dva u glavnom takmičarskom programu (The Killing of The Sacred Deer Yorgosa Lanthimiosa i The Beguiled Sofie Coppole) – data specijalna nagrada 70. jubilarnog festvalskog izdanja.

Zlatnu Palmu je kasirao Kvadrat Rubena Östlunda, čiji je kvalitet od početka govorio o tome da je jedan od najjačih kandidata za ovo priznanje. Grand Prix je otišao 120 Beats per Minute Robina Campilla o borbi pariskih aktivista Act Up protiv indiferentnosti prema obolelima od SIDE tokom 1990-ih, u vreme u kome je broj inficiranih i već preminulih bio vrtoglavo visok. Campillo koji je pripadao pokretu i koji je pretrpeo gubitke kroz smrt prijatelja i svog partnera, ume da zaroni u prošlost koju oslikava živopisno, konstruišući narativ oko serije sastanaka na kojima članovi Act Upa donose odluke o konkretnim aktivnostima za promenu javne svesti o ovoj bolesti. Svojim pažljivo skrojenim planovima aktivisti se bore da utiču na medicinske institucije i farmaceutske kuće, pa čak i na vladu da donese konkretne mere za poboljšanje kvaliteta života obolelih i njihovo lečenje. Doba konfuzije, straha i dubokih stigmi vezanih za SIDU je teško preneti u koherentnu vizuelnu priču i filmovi koji su se do sada bavili samim početcima epidemije se mogu izbrojati na prstima obe ruke, a takvi bez želje za jeftinom manipulacijom emocija gledališta su još ređi, među njima The Normal Heart, TV drama Ryana Murphya za koju je scenario napisao Larry Krammer, prema svome kazališnom komadu ili As Is Michaela Lindsay-Hogga (1986), takođe spakovanog na ekran posle uspeha na bini. Campillu je ovo takoreći druga srećna godina zaredom, pošto je bio koscenarista filma Laurenta Canteta The Class, prošlogodišnjeg dobitnika Zlatne Palme. (8/10)

Priznanje za Najbolju režiju tek drugi put u istoriji postojanja festivala odlazi u ženske ruke – Sofiji Coppoli za The Beguiled baziranom na romanu The Painted Devil Thomasa P.Cullinana, prema scenariju koji je adaptirala za film. The Beguiled ne može da se meri sa originalom Dona Siegela iz 1971. u kome su glavne uloge tumačili Clint Eastwood i Geraldine Page, ali će se pamtiti kao filmsko ostvarenje sa odličnim kastingom i pametnom režijom koje prati priču unionističkog vojnika koji se tokom američkog građanskog rata oporavlja od ranjavanja u “seminaru za mlade devojke” na neprijateljskom jugu zemlje, u Virdžiniji.

Pri svome svakodnevnom traganju za jestivim gljivama u šumi koja okružuje pansion pod patronatom odgajateljice Marthe Farnsworth (Nicole Kidman), osmogodišnja devojčica Amy (Oona Laurence) pronalazi iznemoglog kaplara Johna McBurneya (Colin Farrell) kome nudi da ga odvede na sigurno mesto za oporavak. Reakcija upraviteljice i učiteljice Edwine (Kirsten Dunst) koje se staraju o devojčicama je očekivano hladna i samo moralna dilema ih sprečava da obaveste vojnike konfederacije o njegovom boravku u opulentnoj beloj vili sakrivenoj u šumi. Šarmantan i zgodan zarobljenik koga drže pod ključem u sobi je neizmenično negovan od strane dve odrale žene i ubrzo postaje fascinacija svih stanovnica kuće koje započinju takmičenje u osvajanju njegovog srca. Prva polovina filma je sporotaktna i oslobođena drugih dešavanja sem kostimirane parade žena svih starosnih dobi koje se zabavljaju vezom, kuvanjem i kolektivnim čitanjem iz Biblije i prikradanjem zabranjenoj sobi. Tenzija iz Siegelovog originala nedostaje u ključnim dešavanjima koja radnju dovode do kulminacije i osvetoljubiv akt amputacije vojnikove noge koji je u verziji iz 1971. jasan čin perverznog preuzimanja dominacije nad nemoćnim ranjenikom koji se suprotstavlja ideji o totalnoj subordinaciji gošćama, kod Coppole postaje tek deo čitavog sklopa priče, oljušten od metafore. Motivi za Marthinu odluku da izvrši amputaciju postaju spekulativni, a ljubavna priča koja se između Johna i bezkarakterne Edwine tek razvija, rastrzana je između rediteljkinih odluka kako da joj pristupi. Film je estetska manipulacija odnosa muškarac-žena u kojoj Farrell jedva da dolazi do polovine svog potencijala, suštinski suprotno Eastwoodovoj interpretaciji od pre četrdeset godina. Uočljivo je i potpuno odsustvo robova koji u knjizi imaju neosporno bitnu ulogu, a hladno vođeni dijalozi u izmenama mišljenja i izjava, kao i čudna muzička praznina u filmu jedne rediteljke koja je poznata po primeni nezaboravnih muzičkih skorova u svojoj kinematografiji, lome veliki komad saživljavanja sa radnjom. Spas se nalazi u sanjivoj fotografskoj intervenciji Philippa Le Lourda, poigravanjem svetlom koje atmosferu menja od preteće do nežne, prijateljske kulise. Coppola je svesna onoga što radi i bez obzira na pomenute mane, film funkcioniše i treba ga pogledati. Treba napomenuti i Elle Fanning koja je izvanredna u jednoj od ključnih uloga ljubomorne tinejdžerke. (6/10)

Najbolja glumica je Diane Kruger za svoju jaku interpretaciju žene u filmu osvete Fatiha Akina In The Fade, koja preko noći, posle terorističkog napada motivisanih rasizmom, gubi muža i sina. Inspirisan istinitim događajima posle bombaških napada pripadnika radikalne desne stranke NSU na ljude inostranog porekla koji su u Nemačkoj samo 2011. odneli devet života, Akin se okreće jednom od problema u rešavanju ovakve vrste zločina – EU svoje imigrante još uvek tretira sa dozom skepse, rada da poveruje da su žrtve krive za svoj tragičan kraj. To je slučaj i sa Kurdom Nurijem Sekercijem (Numan Acar), sudskim tumačem koji vodi idiličan prodičan život sa svojom ženom Katjom (Diane Kruger) i šestogodišnjim sinom Roccom (Rafael Santana). Kada njegova kancelarija odleti u vazduh brišući njegov i sinovljev život, policija prvo istražuje njegovo kriminalno poreklo, pokušavajući da dokaže upletenost u sumnjive aktivnosti zbog prekršaja počinjenog daleko u prošlosti; Nuri je odležao četiri godine zatvorske kazne zbog dilovanja drogama, posle čega je potpuno promenio svoj život i posvetio za porodici, školovanju i građenju karijere na prevodima sudskih procesa i papira potrebnih da isti teku po protokolu. Skrhana bolom, Katja se bori sa sve razmahanijim teorijama policije i njene najbliže okoline o pozadini ubistva Nurija, koga iako je upoznala na koledžu kupujući od nejga travu, dovoljno dobro poznaje da se povede teorijama koje se oko njegove smrti pletu. Porodica nije od velike pomoći i ona se nalazi sama u verovanju da je atentat rođen iz rasističke mržnje. Pre nego što se ispostavi da se istina poklapa sa Katjinim sumnjama, njoj se javljaju detalji iz dana nesreće i policiji daje opis mlade žene koju je opomenula da zaključa svoj skupoceni bicikl sa metalnim koferčićem na stražnjem točku, sličnom onima koje imaju motciklisti. Taj detalj kasnije postaje ključan u sudskom procesu u kome na osuđeničkoj klupi sedi mladi bračni par Möller, obuzet mržnjom prema strancima. Lažni svedok – vlasnik hotela u Grčkoj, i sam pripadnik jedne od neo-naci grupa u svojoj zemlji, prestupnicima daje jak alibi zbog čega su oboje pušteni na slobodu i Katja počinje da deluje na svoju ruku, u borbi za pravdu. Jedina potpora koju nalazi je u mladom advokatu Danilu, porodičnom prijatelju, očajnom zbog izgubljenog procesa i zabrinutim za Katjino duševno stanje.

Kruger se konačno nalazi u jednoj ulozi na svom maternjem jeziku i njena gluma je ono što drži ovaj film – nenašminkana, raščupane kose i tela prekrivenih tetovažama, stalno sa cigaretom ili opijatima u ustima, ona je ubedljiva u koži žene nespremne na kompromise. Iako je tehnički dobro izveden, film nema tu dramaturšku težinu da se izdigne iznad sijaset drugih koja se bave sličnim temama. Razlog da se upamti je izvanredna muzika koju je za film komponovao frontmen benda Queens of The Stone Age Joshua Homme. (4/10)

Joaqin Phoenix je, prema žiriju, najbolji glumac za svoju interpretaciju najamnika Joea u trileru You Were Never Really Here Lynne Remsey, nastalog prema autorkinoj adaptaciji priče američkog pisca Johnatana Amesa. Posle petogodišnje pauze od We Have to Talk About Kevin, škotska rediteljka je skovala film neujednačenog tempa sa flashbackovima svog anti-heroja koji seku kroz radnju, dajući delove informacija o njegovoj traumom protkanoj prošlosti, na primer – asfikcije kojima je primoravan u detinjstvu a koje u današnjici koristi kao metod kontrole uma, sećanja na par traumatičnih doživljaja negde na ratištu i par sekvenci iz FBI prošlosti, na takav način raspršenih po filmu, da je potrebna iznimna koncentracija za slaganje kockica mozaika.

U uvodnoj sceni, Joe je tek duh koji uklanja dokazne materijale u hotelskoj sobi negde u Aziji, i gledalac je vođen na pogrešan put u mišljenju da gleda serijskog ubicu čiji krvavi put polako počinje da mu se odmotava pred očima. Njegova glava je pokrivena kapuljačom, lice zaraslo u zamršenu bradu, u ruci se nalazi krvavi malj, nasrtnik na ulici je složen u krpu jada pri pokušaju da ga opljačka. Tek prostrvši tepih za triler, Remsey se zapućuje ka teritoriji psiho-drame sa svojim junakom koji se vraća pod okrilje porodičnog doma u New York-u kome se stara o ostareloj, demencijom pogođenoj majci. Joe svakodnevno „meditira“ sa nezaobilaznom plastičnom kesom na glavi, duboko oprezan i sumnjičav prema okolini i okružen samoćom. Do zapleta dolazi novim „komisionim poslom“ kada mu senator demokratske stranke Votto (Alex Manette) u zadatak daje da pronađe njegovu maloletnu ćerku Ninu (Ekatarina Samsonov), dopalu u ruke organizovane mafije koja je specijalizovana na prostituciju dece. Počinje akcija spašavanja u kojoj sve polazi naopačke zbog korumpcijom i perverznim ukusima visokih političara motivisanih zločina i ispostavlja se da ništa nije onako kao što izgleda. Otac se pretvara u predatora koji je izgubio svoju omiljenu žrtvu, njegov konkurent se takođe ispostavlja kao njen obožavalac, sa sobom prilagođenom iživljavanju svojih bolesnih seksualnih fantazija. Joev pažljivo konstrusan svet sigurnosti se ruši i jedini preživeli savetnik je devojčica koju spašava, ali čija je sudbina jednako uništena kao njegova. You Were Never Really Here je tobogan nelagodnosti na kome Phoenix diktira brzinu vožnje, bez mnogo reči, ali sa velikim glumačkim umećem.

Posle prve kolaboracije sa Remsey na We Have to Talk About Kevin, Jonny Grenwood (gitarista Radioheada) se vraća kao autor odlične, jezom prožete originalne muzike za film. Zbog odsustva odjavne špice, film je očigledno predat u Cannes u poslednjem trenutku i vrlo je verovatno da će doživeti par izmena pre nego što bude spreman za bioskopsku distribuciju. (7/10)

Zlatna kamera: iza Mlade Žene (Un Certain Regard), debi igranog dugog metra Francuskinje Léonor Seraille nastalog prema sopstvenom scenariju, stoji skoro 100% ženski tim. “Nadam se da ovakve stvari jednoga dana neće biti tema i da će postati normalno da se naše pozicije u filmskom biznisu ujednače”, poručila je Seraille pred premijeru u Sali Debussy mnogobrojnoj publici. Mlada žena u njenom filmu je Paula (Laetitia Dosch) – detinje spontana, manična tridesetineštogodišnjakinja koju upoznajemo u uvodnoj sceni u kojo se, iz besa što joj momak ne dozvoljava da uđe u stan, svom silinom zaleće glavom u vrata i stropoštava se na pod kao vreća krompira. Zašto, saznaje se u narednoj sceni u kojoj u bolnici strpljivom psihologu objašnjava genezu i raspadanje velike ljubavi sa fotografom koji “svoju slavu duguje njenom portretu”. Gubeći nerve u još jednom napadu besa zbog pogrešnjih pitanja, ona počinje da randalora u ordinaciji dok je bolničko osoblje ne ukroti. Paula se budi sa kataterom u veni u društvu nepoznate devojke kojoj krade kaput i beži iz bolnice. Živci nisu njena jača strana, ali tvrdoglavost da uđe u stan koji je do skora bio njen ne jenjava. Paula nikada u životu nije radila i luksuz koji je uživala u vezi sa dobrostojećim fotografom je od nje napravio nesposobnog društvenog parazita, bez realne veze za novac i ljude koji imaju posao. Oštar jezik joj zamandaljuje jedina otvorena vrata i ona se nalazi na ulici bez ideje kod koga i gde da se smesti. Zajedno sa persijskom mačkom njenog nekadašnjeg koju pronalazi pred vratima zgrade, ona se zapućuje u nepoznato u potrazi za opcijama. Pauli sviće da mora da se prilagodi novonastalim okolnostima. U praonici otkriva oglas u kome neka žena traži “maljavog i strasnog ljubavnika”, okreće ga i objašnjava da nije možda to što gospođa traži, ali da traži posao. U narednom trenutku, sa lažiranom pričom o radnom iskustvu, već se seli u kuću samohrane majke kao bejbisiterka njenoj usamljenoj ćerki. Spontanost sa kojom se ophodi sa detetom koje se sve više vezuje za nju, izaziva majčinu ljubomoru i Paula je ponovo na ulici.U njenoj ludoj trci za poslom, sa biografijom ispisanom rukom na parčetu papira, ona konačno pronalazi i posao i sebe i sazreva pod pritiskom teških okolnosti. Laetitia Dosch je ime koje treba zapamtiti, jer će joj glavna uloga u ovome filmu sigurno otvoriti mnoge interesantne mogućnosti. Seraille je uspela da 97 minuta portretira tipičnu predstavnicu “first world problems” generacije, ušuškane u svet lagodnosti dok ružičasta sapunica ne prsne i prezentuje surovu realnost. Kamera Emila Nobleta se kreće u ritmu Pauline nestabilne prirode. (7/10)

KOMPLETNA LISTA NAGRADA:

Takmičenje

Zlatna Palma: “The Square” (Ruben Östlund)
Nagrada 70-godišnjice: Nicole Kidman
Grand Prix: “BPM (Beats Per Minute)” (Robin Campillo)
Režija: Sofia Coppola, “The Beguiled”
Glumac: Joaquin Phoenix, “You Were Never Really Here”
Glumica: Diane Kruger, “In the Fade”
Nagrada žirija: “Loveless” (Andrey Zvyagintsev)
Scenario (ekskluzivno dodeljena za dva autorska teksta): “The Killing of a Sacred Deer” (Yorgos Lanthimos, Efthimis Filippou) I “You Were Never Really Here” (Lynne Ramsay)

OSTALE NAGRADE

Camera d’Or: ‘Jeune femme’ (Montparnasse-Bienvenüe) (Léonor Serraille)
Zlatna Palma za kratki film: ‘Xiao Cheng Er Yue’ (Qiu Yang)
Specijalan pomen (kratki film): ‘Katto’ (Teppo Airaksinen)
Golden Eye nagrada za dokumentarni film: ‘Faces Places’ (Visages Villages) (Agnès Varda, JR)
Nagrada ekumenskog žirija: ‘Radiance’ (Naomi Kawase)

Un Certain regard

Nagrada Un Certain Regard: ‘A Man of Integrity’, Mohammad Rasoulof
Najbolji reditelj: Taylor Sheridan, ‘Wind River’
Nagrada žirija: Michel Franco, ‘April’s Daughter’
Najbolji performans: Jasmine Trinca, ‘Fortunata’
Nagrada Poetry of Cinema (za scenario): Mathieu Amalric, ‘Barbara’

Director’s Fortnight

Art Cinema Award: ‘The Rider’ (Chloe Zhao)
Nagrada udruženja dramskih autora I kompozitora (podeljena na 2): ‘Lover for a Day’ (Philippe Garrel) and ‘Let the Sunshine In’ (Claire Denis)
Europa Cinemas Label: ‘A Ciambra’ (Jonas Carpignano)

Nedelja Kritike

Velika Nagrada: ‘Makala’ (Emmanuel Gras)
Visionary Prize: ‘Gabriel and the Mountain’ (Fellipe Barbosa)
Nagrada udruženja dramskih autora I kompozitora: ‘Ava’ (Léa Mysius)

Fipresci

Takmičenje: ‘BPM (Beats Per Minute)’
Un Certain Regard: ‘Closeness’ (Kantemir Balagov)
Directors’ Fortnight: ‘The Nothing Factory’ (Pedro Pinho)

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.

29.05.2017. (08:15)

Kvadratura Kana

Cannes: Zlatna palma Ostlundovom ‘Kvadratu’

Satirični film Kvadrat Šveđanina Rubena Ostlunda osvojio je Zlatnu palmu na 70. filmskom festivalu u Cannesu – film se ismijava svijetu umjetnika i malim i velikim podlostima bogataša prema migrantima, izbjeglicama i beskućnicima, a da je najbolji odlučio je žiri kojim je predsjedavao Pedro Almodovar. Sofia Coppola je dobila nagradu na najbolju režiju za The Beguiled, remake istoimenog filma Dona Siegela iz 1971. o upadu ranjenog vojnika, Colina Farrella u djevojački internat koji vodi Nicole Kidman. Slavni ruski redatelj Zvjagincev za bračnu dramu Loveless o nestanku djetata koje više ne podnosi svađe roditelja dobio je Nagradu žirija. Za ulogu u filmu redateljice Lynne Ramsay, šokantnoj drami o trgovini seksualnim robljem You Were Never Really Here, Joaquin Phoenix je proglašen najboljim glumcem, a nagradu za najbolju glumicu dobila je Njemica Diane Kruger za In The Fade njemačko-turskog redatelja Fatiha Akina gdje se osjećuje neonacistima koji su ubili njezinog muža i sina. Lynne Ramsay, redateljica You Were Never Really Here dijeli nagradu za najbolji scenarij s Grkom Yorgosom Lanthimosom za film The Killing of a Sacred Deer, triler o kirurugu koji posvaja problematičnog mladića čiji mu je otac umro tijekom operacije. Ovdje svi nagrađeni. USA Today

28.05.2017. (15:12)

Foto-reportaža: Jedan dan u Cannesu

28.05.2017. (09:43)

Majstor Paranojski

Izvještaj iz Cannesa – Polanski se vratio solidnim psihotrilerom

Dok se čeka na objavljivanje nagrada, u Cannesu se repriziraju neki od najbolje prihvaćenih filmova tokom festivala pa je Monitorova dopisnica s filmskog festivala pogledala novog Romana Polanskog ‘Based on a True Story’, solidni psihotriler odnosa dviju žena nejednakih snaga u kome jedna pokušava da psihički, pa potom i fizički skrši drugu. Monitor

28.05.2017. (09:31)

‘Based on a True Story’ – Polanski se vratio solidnim psihotrilerom

Dok se čeka na objavljivanje nagrada, danas se repriziraju neki od najbolje prihvaćenih filmova tokom festivala, a na jutrašnjoj projekciji je pokazano najnovije ostvarenje Romana Polanskog ‘Based on a True Story’, bazirano na istoimenom romanu Delphine de Vigan, u scenarijskoj adaptaciji Polanskog i Oliviera Assayasa. Radnja ovog solidnog psihotrilera se bazira na odnosu dve žene nejednakih snaga u kome jedna pokušava da psihički, pa potom i fizički skrši drugu.

Delphine (Emmanuelle Seigner) je spisateljica koja stiče slavu duboko ličnim romanom posvećenom majci. Njeni dani se jedan za drugim troše na promocijama knjige na sajmovima i javnim čitanjima po Francuskoj. Na jednom od termina za potpisivanje knjiga, upoznaje mladu i neodoljivo šarmantnu ženu po imenu Elle (Eva Green) koja joj se predstavlja kao njen veliki obožavalac. Njihovi putevi će se još jednom ukrstiti na prijemu u Dephininu čast, razmeniće se prvi problemi i brojevi telefona. Elle se predstavlja kao ghost writer koji trenutno radi na autobiografiji poznate televizijske zvezde i na početku deluje kao inteligentna, skromna mlada žena sa interesantnim pogledima na život i britkim komentarima na savremenu francusku kulturnu scenu.

Delphine se nalazi u fazi potpune blokade i njena unutrašnja nesigurnost počinje da raste pri svakom novom pokušaju da počne sa pisanjem narednog romana. Ideje i skice su tu, rešerširanje je u toku, beležnice su pune planova kako da krene sa pisanjem, ali sve to nije dovoljno da prsti opletu po tastaturi. Slava je na vrhuncu, podrška životnog partnera, poznatog francuskog književnog kritičara Francoisa (Vincent Perez) koji vodi ugledan književni salon na televiziji je solidna, poverenje agentkinje i izdavača veliko i Delphine zastaje pod pritiskom velikih očekivanja da ponovo stvori remek-delo. Elle se u njen život uvlači vrlo intenzivnim pokušajima zbližavanja – prvo našavši stan u zgradi preko puta Delphinine, a potom pozivima na kafe i ručkove i čim Francois odlazi na poduži službeni put u svome ganjanju poznatih pisaca za gostovanja u njegovoj emisiji, Elle vidi svoju šansu da se približi još više. Neće proći dugo, stoji sa koferom ispred Delphininih vrata i preuzima ulogu njene lične asistentkinje koja se vrlo brzo meša i u privatne stvari. Šalju se mejlovi u Delphinino ime o kojima ova nema pojma, pošta nestaje ili ne stiže. Posle slučajnog pada niz stepenice pri kome lomi nogu, Delphine prihvata Ellinu ideju da zajedno odu u Francoisovu kuću na selu. Tu će sociopatkinja konačno sasvim pokazati svoju stranu, na mestu na kome niko ne može da je ometa.

Adaptacija romana za film Polanskog i Assayasa je čudnovato blaga u smislu razvijanja psiho-igrarija koje tek povremeno eksplodiraju u scene koje daju nekakvu ideju o onome šta će naredno doći. Ima nekoliko neodoljivih momenata u kojima Green gubi nerve i razbija mobitel čekićem u atomsku prašinu ili kada nepokretnoj suparnici podmeće zatrovanu, ali skupu hranu sa ledenim osmehom na usnama.

Paralele, odnosno nadogradnja na nešto raniji triler Polanskog ‘The Ghost Writer’ za koji je 2011. dobio Srebrnog medveda za režiju u Berlinu postoje, ali one nisu jedine i na pamet smesta pada ‘Misery’ Roba Reinera ili na primer, po građenoj tenziji, nešto raniji radovi reditelja – ‘Slepa ulica’, ‘Rosemarina Beba’ i ‘Chinatown’. Ovo nije film koji iznenađuje i veoma je klasično izveden uz odličnu kameru Pawela Edelmana, čestog saradnika Polanskog sve od ‘Pijaniste’ 2001. i besprekornu montažu Margot Meynier. Odluka da se skoro čitavom dužinom filma u pozadini čuje muzika povremeno zairitira, naročito pri dužim dijalozima, mada je Alexander Desplat na sreću dovoljno neutralan da bi to postala tortura. 6/10

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.

28.05.2017. (01:11)

Kritičari birali najbolje u Cannesu: ‘Closeness’ i ‘120 Beats Per Minute’

Fipresci žiri u sastavu filmskih kritičara dodijelio je tri nagrade na filmskom festivalu u Cannesu. U glavnom natjecateljskom programu nagrađen je 120 Beats Per Minute francuskog redatelja Robina Campilla, dok je u kategoriji Un Certain Regard slavio Closeness ruskog redatelja Kantemira Balagova. Treća nagrada, ona u ‘Directors’ Fortnight’ programu, otišla je u ruke portugalskom redatelju Pedru Pinhi za film The Nothing Factory. Monitor

28.05.2017. (01:00)

Nagrade kritičara u Cannesu: ‘120 Beats Per Minute’ i ‘Closeness’ slavili

Internacionalni Fipresci žiri u sastavu Alissa Simon (USA), Thomas Aïdan (Francuska), Rodrigo Fonseca (Brazil), Barbara Lorey de Lacharriere (Francuska), Pierre Pageau (Kanada), Eva Peydró (Španija), Silvana Silvestri (Italija), Mode Steinkjer (Norway), Vidyashankar Jois (Indija) je dodelio tri nagrade u Cannesu: dve u zvaničnoj sekciji – jednu u glavnom takmičarskom programu i drugu u selekciji “Un Certain Regard”. Pobednik velikog takmičarskog programa je “120 Beats Per Minute” Robina Campilla (FR, 140 min.) a ”Closeness” mladog ruskog reditelja Kantemira Balagova čiji je ovo prvenac je najbolji film Un Certain Regarda. Obrazloženje žirija za nagrađivanje ovog zaista dobrog filma: “svež nov glas sa intimnim portretetom zatvorene zajednice.”

”The Nothing Factory” Pedra Pinha (Portugal, 177 min), predstavljen u “Directors’ Fortnight” programu, odneo je treću nagradu uz obrazloženje da je zanimljiv aktivistički film koji razvejava granice između stvarnosti, fikcije, kazališta I socijološkog diskursa što dovodi do uznemirujućeg i provokativnog kinematografskog doživljaja.

Žiri koji je ocenjivao osamnaest filmova iz Un Certain Regard program, na večerašnjoj ceremoniji je uručio pet nagrada. Najboljim filmom je proglašen “Lerd” Mahammada Rasoulofa o kome smo već izvestili, nagradu za najbolju režiju dobio je Taylor Sheridan (scenarista “Hell or High Water”) za triler “Wild River” smešten na teritoriju indijanskog rezervata u divljinama Wyominga koji se dotiče osetljive teme građenja cevovodnog transporta za naftu, koja je već godinama problem protiv koga se bune mnoge native zajednice. Čuveni producent Harvey Weinstein koji je na bini primio povelju umesto Sheridana, nije zaboravio da u svome govoru upravo pomene ovu stavku: “Obama je video cevovode I bio je svestan problema u našoj zemlji, pogotovo u indijanskim rezervatima, ali naša nova administracija misli suprotno”.

Najbolja glumica je Italijanka Jasmine Trinca za dirljivu ulogu samohrane majke, koja jedva sastavlja krak sa krajem frizerajem po privatnim adresama, sa jednog na drugi kraj grada u filmu “Fortunata” Sergia Castellitta. “April’s Daughter“ Meksikanca Michela Franca (kao izvršni producent se potpisuje Tim Roth) o tinejdžerskoj majci iz pakla – je dobio nagradu žirija. Ovo je druga nagrada u Cannesu za Franca koji je sa filmom “After Lucia” bio pobednik Un Certain regarda 2012. Francuski glumac i autor Mathieu Almaric je dobio nagradu za scenario za film koji je otvorio Un Certain Regard program – Barbara, čiji je i reditelj.

Un Certain Regard žirijem je predsedavala Uma Thurman.

Sutra uveče će na svečanoj ceremoniji u Grand Théâtre Lumière biti obznanjene i uručene glavne nagrade festivala.