‘Kralj Arthur: Legenda o maču’ – sve što ne valja sa današnjim Hollywoodom

Novi King Arthur je slika i prilika šta ne valja sa današnjim Hollywoodom: na osnovu dogme o klasicima sa postojećom fan-bazom ulupati 175 miliona dolara u film o temi koja uglavnom nikog ne zanima (što se da iščitati i iz neuspeha prethodne, Fuquine verzije iz 2004. godine), sa rediteljem koji je najbolje od sebe dao u svoja prva dva filma, scenariom sklepanim iz nekoliko različitih verzija i projekata, glumcima koji niti imaju baš takav zvezdani status da film mogu prodati, niti imaju talenta, niti mesta da iz tako nečeg izvuku sjajnu ulogu o kojoj će se pričati, te sa gomilom CGI-ja koji je možda skupo prodati, ali izgleda jeftino i podložan je starenju. Poslovni model je, dakle, na umoru. Kritika to vidi, publika oseća, a jedino su producenti i studijske glavešine uvereni u svoju genijalnost, a kad shvate – biće kasno. Dovoljno govori podatak da je novi King Arthur, zamišljen kao prvi, “origins” deo buduće franšize, podbacio čak i na kineskom tržištu gladnom svega spektakularnog.

K tome još treba dodati da je studio Warner Brothers, očajnički se takmičeći sa Marvelom, u svom pokušaju franšiziranja dobrano promašio one važne tačke izvorne legende. Možda je simpatično da Arthur deluje kao križanac Mojsija i “cockney” barabe, da svakoga oslovljava sa “mate” i da budući vitezovi okruglog stola izgledaju kao da su sišli sa postera za Beneton. Ali izostavljanje sočnih delova, poput Morgane, Lancelota i još par vitezova, Guinevere (premda se očekuje da bi neimenovana čarobnica koju igra Astrid Berges-Frisbey mogla postati upravo legendarna kraljica u nekom sledećem nastavku, ako ga bude), Merlina (koji se pominje kao referenca), te svođenje Gospe od Jezera na teško opisivu CGI kreaturu, teško da čine uslugu bilo izvornoj legendi, bilo filmu. Legenda je, uostalom, preživela brojne revizije, od Marka Twaina, preko Monty Pythona do Johna Boormana i njegovog Excalibura, a najbolja “origins” priča je Disneyev animirani film.

Znajući da vode bitku koju ne mogu dobiti, Ritchie i ekipa ko-scenarista pokušavaju pružiti makar kakav otpor tako što u nju utrpavaju prepoznatljive delove drugih priča koji tu možda i nemaju šta tražiti. Tako imamo Bibliju, Hamleta (strica-uzurpatora kojeg ozbiljno, kao potpunog ludaka, igra Jude Law), Batman Begins, naci koreografiju i ikonografiju (sa sve salutiranjem, crnim oklopima i orlom), Lord of the Rings, Star Wars (ovladavanje “silom”, odnosno čudotvornim mačem), The Matrix, Game of Thrones (ne samo dvorske intrige nego i vizuelni identitet), klasični Ritchiejev gangsterski film, falusne simbole, džinovske zmije i slonove i CGI. Jesam li već pomenuo CGI? Da, toga baš puno ima.

Ritchie je jedan od onih reditelja koji običavaju postati glavne zvezde svojih filmova, što može biti znak vrlo loših manira, odnosno čistog bezobrazluka, ili temeljnog neshvatanja osećaja za meru. Ovde je to možda jedina slamka spasa jer Ritchie makar zna ispričati vic i prodati mangupski štos. Tako imamo jedan momenat u kojem prepoznajemo filmskog genija, onu montažnu sekvencu odrastanja malog Arthura u Charlieja Hunnama, a i film se iskreno dobro snalazi na terenu njegovog tipičnog gangsterskog filma, toliko da poželimo da se taj koncept prebačen u srednji vek i milje uličnih secikesa Londiniuma ili nekog drugog velegrada u nastanku jednom u punoj meri ostvari, sa Kraljem Arthurom ili bez njega.

Problem je, međutim, što ovde u taj miks treba ubaciti i avanturu i fantaziju i legendu i, naravno, potrošiti brdo studijskih para na efekte. Ritchie to rešava tako što brza, frenetično montira, snima treskavom kamerom (možda da bi maskirao CGI) i stalno nas zasipa nekom novom senzornom bombom, jarkim bojama ili glasnim zvukovima. I to mu ne leži, kao što mu nije ležao ni onaj Sherlock u dva nastavka koji su se isto “vozili” na kompjuterskoj grafici, ali su makar pogodili duh vremena i pokrenuli novi trend, što sa King Arthurom koji dolazi na kraj banketa apsolutno nije slučaj. Takvo brljanje nije dosadno samo zato što će se Ritchie tu i tamo vratiti na ono što mu ide, što će reći rapidne montaže, dijaloški ping-pong i onaj osećaj “badass” kameraderije, ali može biti itekako naporno.

Kako se u svemu tome snalaze glumci? Iskreno, kako ko. Ritchie nam neće otkriti nekog novog Vinnieja Jonesa ili Jasona Stathama sa ovim uratkom, niti mu je to cilj. Jude Law zna biti dobar i u lošijim filmovima od ovog. A hoće li Charlie Hunnam i Astrid Berges-Frisbey biti lansirani u višu ligu, on u akcione heroje, ona dalje od epizodnih i sporednih uloga – teško, premda za to nisu krivi ni oni, ni reditelj, koliko tip projekta koji od njih traže da poziraju, izgledaju, budu egzotični ili dopadljivi određenoj publici.

Možda je i taj rizik uračunat, ali ponekad se računica jednostavno izjalovi. Ritchie će se već dočekati na noge, već je najavljen za igranu verziju Disneyevog Alladina, što opet zvuči bizarno, ali donosi honorar. Glumci će možda više profitirati od neke sledeće uloge, nikome od njih neće zbog ovog filma karijera biti okončana. Čak ni Warner neće zbog toga bankrotirati, ali to ne znači da večito može trpeti finansijske udarce ovog tipa. A ljubiteljima legende o Kralju Arthuru ostaju knjige i stariji, bolji filmovi. (4/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.