‘Osmi povjerenik’ zadržao formu Baretićevog romana, ali je izgubio suštinu

Komedija ‘Malog Mista’, referenca na kultnu televizijsku seriju prema scenariju Miljenka Smoje, svojevrsni je standard hrvatske kinematografije i literature. Neki su na tome izgradili karijere, mnogi su se u tome oprobali, a tek retki su pokušali svojim čitanjem obrasca promeniti paradigmu, kao recimo Hana Jušić u svom bizarno-mračnom dugometražnom prvencu Ne gledaj mi u pijat. Uglavnom je na delu odrađivanje nekakvog mikro-žanra po poznatim formulama i Osmi povjerenik Ivana Salaja barem na filmskom planu donosi malo toga novoga što je šteta imajući u vidu popularnost Baretićevog romana i prostor koji on ostavlja za ekranizaciju.

Da se podsetimo, reč je o imaginarnom otoku Trećić, najudaljenijem naseljenom hrvatskom otoku na nekih 4 sata brodom od takođe imaginarnog Drugića koji je, pak, povezan sa Prvićem, onim pravim ili imaginarnim, na kojem hrvatska država nije uspostavila organe vlasti (mesni odbor i izbore za većnike u općini Prvić-Drugić) iako je pre naslovnog osmog poslala sedam poverenika koji su ili netragom nestali ili ne govore o svojim iskustvima ni za živu glavu. Naslovni junak je Siniša Mesjak (Masković), političar do nedavno u strmoglavom usponu kojem je seksualno-narkomanski skandal došao karijere, pa ga premijer (Matavulj) sklanja daleko od očiju javnosti i ljubavnice (Mihalić) takođe iz iste stranačke strukture.

On na Trećiću ima šta videti, a naročito čuti: sve funkcionira bez ikakvog upliva države, roba se, zajedno sa novcem za penzije, šverca gliserom iz Italije, moneta su australski dolari, jezik je mešanica iskvarenog hrvatskog, iskvarenog talijanskog i australskog engleskog (zbog migracija koje su na tu stranu vodile). Jedini koji hrvatski govori (striktno književno kao da ga je učio iz časopisa) je Tonino (Perić), Sinišin domaćin i prevodilac koji ima navadu da se ponekad na nekoliko minuta ukipi i tako stoji/sedi/leži nesvestan sveta oko sebe. To što domaćini uporno bojkotiraju integraciju u hrvatski zakonski sistem je jedan deo problema, to što imaju svoje uhodane paralelne strkture za sve delatnosti (prevoz, trgovinu, televiziju, komunikaciju sa inozemstvom) skoro pa fascinantno, a to što otok ima svoju autohtonu kulturu se nekako podrazumeva, skupa sa spletom polu istinitih legendi, čudačkim verovanjima, neprevodivom dinamikom i ostalim otočkim stvarima. Siniša, dakle, mora pronaći modalitet kako da zadovolji formu, a da se na otoku suštinski ništa ne promeni, pa da se “trijumfalno” vrati u Zagreb, ali to neće ići tako lako.

Bilo kakvu ideju o autentičnosti treba automatski odbaciti jer je sam otočki milje očigledno Baretićeva konstrukcija sastavljena od arhetipa i stereotipa, te ponekog “ripleyevskog” istinitog detalja kao što je to jezik po nerazumljivosti blizak susačkom dijalektu čiji su stanovnici iz Amerike doneli i akcente. Tu dolazimo do svojevrsnog paradoksa jer roman i film govore upravo o autentičnosti i autohtonosti na udaru hm, ukrupnjavanja socijalno-političkog spektra. Da se tu postaviti još par pitanja, Baretiću više nego Salaju, recimo ako su otočani očuvali autentičnost u periodu Jugoslavije, svejedno prve ili druge, jer su obe bile centralizirane. S tim u vezi, poruka bilo kojeg usmerenja bi delovala artificijelno i paradoksalno, u filmu to Salaj čini kroz razgovor video-linkom na najuspelijim otočkim emigrantom Boninom (Smiljanić), a poruka je utopistička, anti-globalistička i anti-modernistička, jer je jedna takva autohtona arkadija ništa drugo do zavisna kolonija kojom upravljaju povratnici iz emigracije.

Uostalom, to i nije toliko važno pitanje sa aspekta filmske kritike. Mnogo je važnije kako Salaj “čita” Baretića i prevodi ga u novi medij, a odgovor na to je – prilično neupadljivo, gotovo nevidljivo. On ne samo da se trudi da očuva duh romana, već je i duh filma doista literarni: čak i kad izmeni ponešto od predloška (recimo bosanska prostitutka je zamenjena ukrajinskom koju igra Nadia Cvitanović, valjda u duhu vremena sadašnjeg), film ostavlja ravni utisak adaptacije po staroj literarnoj dogmi u kojoj izražajna sredstva filmske umetnosti ne dolaze do izražaja. Jednostavno rečeno, struktura je epizodična, film predugo traje da bi ostao zanimljiv, a prekratko da bi zaista produbio i oživeo gomilu epizodnih likova koji su svedeni na tipove sa po jednom-dve osobine i zapravo ne budi nikakvu emociju. Salaj se potrudio da održi formu Baretićevog romana, a suština se gubi putem.

Zapravo, čini se da Salaj kao scenarista pod striktnom paskom pisca Baretića nije Salaju kao reditelju pružio priliku da pokaže šta zna. Tih prilika ima tu i tamo, poput retro-flashbacka snimljenog crno-belo, nemo i u vrlo uskom formatu uz naraciju, košmarno- snolikih scena stiliziranih na očekivan način i scena seksa koje su urađene solidno, ne i impozantno. Upitna je čak i upotreba pornografije koju jedan od likova, bosanski begunac od mafije kojeg igra Goran Navojec, konzumira do iznemoglosti, a koja ostaje bez višeg smisla, emocije i komentara. O glumačkoj podeli se takođe može raspravljati (s tim da ne bi trebalo iz vida izgubiti i relativno mali obim filmsko-glumačke scene u Hrvatskoj), dok je tretman likova u nekim slučajevima skandalozno plošan. Dok je Siniša u interpretaciji Frana Maskovića koliko toliko moralno i emotivno centriran simpatični ljigavac, Perićev Tonino je karikatura naivnosti sa lošom frizurom, nespretnim hodom i uštogljenim govorom.

Opet, sa tehničke strane, Osmi povjerenik je skoro pa impresivan film. Kamera Slobodana Trninića čini čuda sa lokacijama diljem Jadrana na kojima je film sniman pretvarajući ih u predivne pejzaže, a ovakav nivo detaljnost i uglađenost postprodukcije se retko viđa u regionalnom filmu. I upravo je tehnička “upeglanost” razlog zašto je Osmi povjerenik toliko ugodan film svojoj nemaštovitosti unatoč. Nije to loše, ali za etiketu dobrog ipak nije dovoljno. (5/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.