Svetislav Basara: Klozeti i demokratija - Monitor.hr
09.08.2021. (09:00)

Nije za tankoćutne

Svetislav Basara: Klozeti i demokratija

Pročitavši naslov naše današnje kolumne, sigurno ste se zapitali kakve veze imaju klozeti i demokratija. Odgovor je – višestruke. Budući da je po stručnoj oceni Ljilje Smajlovićke moja neznatnost „čovek klozetskih metafora“, osećam se pozvanim da našu današnju kolumnu posvetim nekim demokratsko-klozetskim metaforama. Naša tema je pitanje od 1.000.000.000 sendviča: kakva je drugačija politika mogla nastati u društvu koje u prestoničkim kafanskim klozetima gaca po govnima nego politika teških sranja. Izađimo iz nužnika na ulice, pa se zapitajmo – kakav je mogao biti urbanizam u prestonici u kojoj je usred centra, na Slaviji, decenijama zjapila deponija isluženih šporeta i mrtvih mačaka – oni sa dužim pamćenjem setiće se Mitićeve rupe. Iliti poetski rečeno – nema demokratije i dobre politike dok se ne obriše dupe. Opšta kultivisanost počinje u nužnicima… piše Svetislav Basara.


Slične vijesti

Petak (16:00)

Živi bili pa videli

Basara: Predizborna prognoza vidovitog Zorka

Gotovo je sigurno da će obe vodeće liste proglasiti pobedu već oko 21.25 sati, da će potom uslediti uobičajena prepičkavanja, optužbe za kradu i protestacije koje su neizbežni deo izbornog folklora i posle izbora održavanih u mnogo manje napetim situacijama od ove. Ostaje nam da se nadamo da će postizborna gungula proći bez żrtava u ljudstvu i materijalu, a moj stav o tome kako će politička scena izgledati kad se prašina slegne u dlaku je isti kao stav iz presude koju je, presudujući u predmetu neke preljube, moj omiljeni srpski tir- janin Knjaz Autoput izdiktirao u pero Vuka Karadžića, a koji glasi:

“Nek namire troškove, pa nek se jebu kako znaju i umeju.”

Takav moj stav nije iznadsitua- cionistički, nejebavajući, nego je za- snovan na činjenici-koja će postati vidljiva tek kad se prašina slegne (ako se slegne) – da su ovi izbori promašili momentum, što će reći da nisu održani u vreme kad su mogli smanjiti antagonizme – na koje je moja neznatnost blagovremeno huškala-tako da primarni cilj svih parlamentarnih izbora-razrešenje društvenih napetosti i mrtvouzica- neće biti postignut. Svetislav Basara

20.10. (22:00)

Simptom, a ne uzrok

Basara: Visoka opsesija

Čim se Visoki Vučić uspentrao na vlast, euromahalski negativni opsesivci promptno su graknuli da Vučić „zarobljava državu“, „uništava institucije“ i šta ti ja znam šta sve ne. Ima, međutim, autora do čijeg mišljenja držim – inače veoma nesklonih Vučiću – koji misle drugačije. Jedan od takvih je Aleksandar Molnar, koji je u jednom tekstu napisao sledeće, citiram:

„Aleksandar Vučić je pravedna kazna za grehe počinjene u periodu 2000-2012, među kojima su oni najveći: zloupotreba države nadomeštanjem Ustava partijskim trange-frange dogovorima… Vučić nikada ne bi došao na vlast da razaranje države, koje je započeo Slobodan Milošević, nisu nastavili Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić, stvarajući onu institucionalnu močvaru u kojoj više nije bilo mesta za njih same.“

Otkuda Đinđić – koji je bio naumio da isuši pomenutu institucionalnu močvaru – u tom lošem društvu, stvar je za raspravu s Molnarom, ali to uopšte ne dovodi u pitanje tačnost njegovog uvida da su duumviri zaustavili tek započete reforme, razorili poslednje ostatke države i obesmislili institucije do mere da tu, kako reče Molnar, ni za njih nije više bilo mesta.

Tačnije: nije bilo mesta više ni za koga osim za Vučića, za koga je moja neznatnost već prvog meseca, prve godine Njegovog Carstvija, napisala da je stečajni upravnik. Svetislav Basara

19.10. (16:00)

U svakom slučaju bi trebala nestati

Basara: Opsesivna autodestrukcija

Posle nastupa predizborna ćutnja, za koju držim da bi imala isceljujući efekat na srpsku istoriju i život ukoliko bi potrajala najmanje deset godina. Isto važi i za dane žalosti, tokom kojih buke i besovi koliko-toliko utihnu. Opsesija sama po sebi ne mora biti ništa loše. Opsesija, kao i holesterola, ima i dobrih i loših. Opsesija nacijom i nacionalizmom – koje, da ne bi Ćosićeve teorije i Koštuničine prakse, možda ne bi bilo, a ako bi je bilo, bila bi manje-više opsesija manjine – ima samo dva ishodišta: ili u destrukciji – ili u autodestrukciji. Svetislav Basara

16.10. (14:00)

Nijedna opsesija nije dobra

Basara: Dani jednopartijskih opsesija

Opsesijama i opsesivcima u životu je dobro krenulo tek krajem 18. i početkom 19. veka. Pre tog vremena, opsesije i opsesivci su (možda i ne sasvim bez razloga) smatrani, pod jedan, đavoljom rabotom i, pod dva, ljudima posednutim đavolom.

U rečeno vreme se u mnogim zemljama – sa izuzetkom Srbije, što možda objašnjava neke stvari povezane sa opsesijama – opsesivnost lečila takozvanim egzorcizmima, tj. usmenim isterivanjima đavola (u boljem slučaju), u nešto gorem slučaju potapanjem u stajsko đubrivo, u najgorim slučajevima teškim batinanjima.

Istorija opsesija beleži slučajeve uspešnog izlečenja, ali beleži i slučajeve smrti lečenih.

Zlatno doba opsesija opsesivaca – i mračno doba njihovih žrtava – počinje sa usponom tvrdih ideologija, na prvom mestu socijalističkih, na drugom komunističkih, na trećem mestu fašističko-nacističkih. Svetislav Basara nastavlja…

07.10. (09:00)

Sad su neke stvari jasnije

Basara: Kurto(n)azija

Marko uvek kasno na Kosovo stiže, pamet još kasnije dolazi iz dupeta u glavu. Evo, recimo, meni je tek pod starost došlo iz dupeta u glavu da jedan od glavnih problema srpskog društva, srpskih vlasti i srpskih opozicija (svih vremena i boja) – nisu prvenstveno loše politike, nego loše vaspitanje.

Ljudska društva na okupu ne drže nacionalna jedinstva – Porfirije bi rekao „sabornost“ – nego društvene konvencije, skup pravila lepog ponašanja i ophođenja, obavezujuća za sve koji ne žele da budu smatrani propalicama. U svakodnevnom srpskom životu, izvan politike, još će vam se poneko i obratiti sa „vi“, još će poneko reći „izvinite“, „molim vas“, „hvala lepo“, „bilo mi je drago da vas upoznam“ itd., ali takva elementarna uljuđenost na srbskoj histeričnoj političkoj sceni se smatra za slabost.

Tamo gde je svak sa svakim na „ti“, na „jebi si mater“, na „prst u dupe“ – kao što je to slučaj u Srbiji – niko nema stvarni autoritet i niko nikoga ne poštuje, osim u situacijama kad nema drugog izbora nego da se poštuje ovaj ili onaj autoritet, jer je – kao, recimo, u slučaju Josipa Broza Tita – za nepoštovanje autoriteta zaprećena zakonska kazna. Svetislav Basara

27.09. (22:00)

Kad nam mir dosadi

Basara: Očuh svih stvari

Smisao ratova – za koje pacifisti kažu da su besmisleni, a moja neznatnost izdvaja mišljenje i kaže da ratova ne bi bilo da mirovi imaju smisla – jeste razaranje starih, izanđalih poredaka koji su iscrpeli svoj istorijski smisao. Upravo na to je mislio drevni Heraklit, zvani Mračni, kad je rekao: „Rat je otac svih stvari.“ Nije Heraklit bio ratni huškač, daleko od toga, samo je hteo da kaže da su ratovi pogonska sila istorije.

Dok je bilo ljudi koji su znali šta je istorija, dok se diletanti nisu pačali u istorijske poslove, na ratove se gledalo kao na neizbežne periodične pojave, kao što se, recimo, još (a do ka’ će, ne zna se) gleda na zemljotrese, od kojih su neki odneli više žrtava u ljudstvu i materijalu nego neki manji ratovi.

Na osnovu napred iznetih činjenica, pisac ovog ratnohuškačkog mini-serijala hoće da kaže sledeće: odluka o tome da li će biti rata nije na ljudima, to dolazi sa „višeg mesta“ – videli smo, uostalom, da je rata oduvek bilo i da će ga uvek biti – na ljudima je odluka kako voditi rat, šta učiniti s ratom, a šta posle rata. Svetislav Basara

26.09. (10:00)

Plašite se radije svetskog rata

Basara: Dvestogodišnji građanski rat

Ima tome blizu četrdeset godina otkako se gorepotpisana neznatnost sprda sa sumornim predviđanjima paničara i dramosera o tome da su napetosti između dveju Srbija tolike da bi mogle dovesti do građanskog rata. Da stvar bude interesantnija: građanskim ratom prete obe grupe sukobljenih srpskih građana, kako onih „vlasnih“, tako i onih opozicionih.

Moji neoborivi argumenti u prilog nepostojanja neposredne građanskoratne opasnosti su sledeći: argument prvi: građanski rat nije moguć u zemlji u kojoj nema građana. Pod ovim „nema građana“ ne mislim na to da većinu populacije Srbije čine seljaci – mada ne bih mnogo pogrešio ako bih i tako mislio (i pisao) – i da u tom smislu ne postoji kritična građanska ratna masa.

Ne. Mislim na nedostatak građana u političkom značenju reči, ne u smislu građana – naročito rođenih Beograđana – po mestu stanovanja. Argument glasi: Građanski rat u Srbiji nije moguć ukoliko nema svetskog rata i ukoliko neka strana sila – ili više njih – ne bi okupirala Srbiju. Svetislav Basara

18.09. (21:00)

Kad Zapad zaboravi da se iščuđava

Basara: Najnovija istorija srpskih sahrana

Sumo sumare“, što rekle sponzoruše: dilberi koji su zakuvali veliko ex-Yu sranje i napravili amaterski ratni plan. Izvođač ratnih radova po motivima Ćosićevih romana Milošević dopao Haga, umro u zatvoru, sahranjen u privatnoj avliji bez državnih počasti – na koje je imao zakonsko pravo – jedan od glavnih podizvođača radova Ratko Mladić takođe dopao Haga, umro u zatvoru i sahranjen uz najviše državne počasti, na koje – saglasno zakonu koji kaže da oficir koji provede više od tri godine u zatvoru gubi pravo na posmrtne počasti – nije imao zakonsko pravo.

Očekivanja (dela) žitelja Euromahale da će se Zapad zdravo uzibretiti zbog ispraćaja Mladića sa ovog sveta uz najviše državne, vojne i crkvene počasti – pa da će tako uzibrećen poraditi na mršenju Visokih Konaca, možda i na strmopizdu) – izjalovila su se, a u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje od 1.000.000.000 dolara: za koji bi se qwrz Zapad uzibretio zbog Mladićeve državne sahrane, ako se već u Srbiji – sa izuzetkom nekolicine antiratnih usual suspectsa – niko nije uzibretio, bar ne javno, što ne znači da na X-ovima, Tiktokovima i ostalim društvenim mrežama nije bilo sijaset ibretenija i „najoštrijih osuda“. Svetislav Basara 

08.09. (10:00)

Kao nećemo se miješat...

Basara: Strategija prepuštanja

Ne znam da li je stari cinik Čerčil nekad učestvovao u geopolitičkim pregovorima/razgovorima na temu – „kome prepustiti Srbiju“ – ako jeste (a nije isključeno da jeste), smeo bih se opkladiti da je lakonski rekao: „Srbiju prepustiti Srbima.“ Nešto slično je devedesetih rekao i Đinđić, citiram po sećanju: „Srbiji ne trebaju drugi neprijatelji pored radikala.“ Nešto slično ću trideset godina kasnije reći i ja.

Sa izuzetkom dva-tri brzo propala, kratkotrajna pokušaja integracije Srbije u svetsku geopolitičku realnost, sve ostale srpske političke elite su radile na sledećim principima: 1. „Boj ne bije svijеtlo oružje, već boj bije srce u junaka““, 2. „Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“, 3. „Mi možemo i ono što ne možemo“ i 4. „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.

Prevejanе kolektivno zapadne elite znale su to pametno da iskoriste, pa tako, recimo, kad su se posle decenijskog gloženja „oće piški, neće piški“ konačno složile da Otomansku imperiju proteraju natrag u Aziju, posla proterivanja se nisu lati­le velike sile, nego su velike sile Srbiji, Bugarskoj i Grčkoj uvalile oružje – i posao proterivanja prepustile balkanskim državicama.

Nek se kolju – pretpostavljam da su tako mislili u zemljama kolektivnog zapada – a kad nestane municije i oružje umukne, onda ćemo one za koje procenimo da ispunjavaju minimum uslova integrisati u EU, a ostale ćemo prepustiti njima samima. Svetislav Basara u nastavku prethodne kolumne, koju je završio: Zašto bi nastao mir? Niko od kolektivnih zapadnjaka nije nameravao da živi u BiH. Setite se da je isto to – da li namerava da živi u Jugoslaviji – Čerčil pitao nekog smetenjaka koji mu je prigovorio što Jugoslaviju prepušta komunistima.

01.09. (01:00)

'Proxy ratnici kolektivnog zapada'

Basara: Smrt decenije

Široke srpske narodne mase su frenetično – toliko frenetično da se na momente činilo da slave – ožalile „srpskog junaka“, na drugoj strani mnogo uže srpske narodne mase su se – uz mnogo neumesnih Iks i FB komentara – zdravo uzradovale Mladićevom premetanju svetom. Ništa ne može da prođe bez srpskih podela, pa to ti je.

Višekratno sam ovde pisao da moja neznatnost smatra da bi u nekom pravednijem svetu Ratko Mladić – koji je, da ne bude zabune, s dobrim razlogom osuđen – trebalo da bude tek četvrtooptuženi za srebrenički pokolj, da bi trećeoptuženi trebalo da bude Karadžić, drugooptuženi pak Milošević.

A ako se pitate, a sigurno se pitate, ko bi onda trebalo da bude prvooptuženi, uputiću vas, radi uštede u karakterologiji, na memoare Milovana Đilasa (1989-1996), u kojima se nalazi kompletan spisak persona dramatis, što će reći nacionalnih geografa, krojača mapa i teoretičara humanih preseljenja koji su „spakovali“ rat, tako „spakovanog“ ga čaršijskim kanalima (kanalizacijama) uvalili Miloševiću, Milošević ga prosledio Karadžiću, a Karadžić Mladiću. Svetislav Basara