‘L’insulte’ – uvreda kao iskra koja može potpaliti požar građanskog rata

Biblijski mudraci kažu da nam drvlje i kamenje mogu polomiti kosti, ali da su reči samo šumovi koji se gube na vetru. Srpski pesnik Branko Miljković rekao je sasvim suprotnu mudrost: “ubi me prejaka reč”. Ponekad reči padnu na zapaljivo tlo i od neke sasvim obične uvrede između dvoje ljudi (jaraca na brvnu) situacija može eskalirati u ratno stanje. ‘L’insulte’ je film o tome.

Ključni pojam po kojem ćemo razumevati ovu sudsku dramu sa elementima trilera i svađu dvojice ljudi koja prerasta u rat među ljudima, pa i među narodima, geografska je lokacija. Beirut, nekadašnji “Pariz Istoka” i popularna turistička destinacija sada je stihijski građen klaster mahala usled građanskog rata koji se odvijao među njegovim stanovnicima različitog plemenskog porekla i različitih konfesija. I taj famozni mir koji je uspostavljen krhke je prirode i bilo kakva provokacija je dovoljna da se otvore stare rane, da se puca po predsednicima i premijerima, a i po susednim državama. Ako su palestinske izbeglice promenile demografsku strukturu toliko da se zbog toga 15 godina ratovalo, ostaje nam da se pitamo čime će rezultirati jedan još veći val izbeglica, onih sirijskih. Možda to bude tema nekog sledećeg filma Ziada Doulerija, nekadašnjeg Tarantinovog asistenta kamere, a sada autora zapaženih međunarodnih festivalskih filmova na temu Bliskog Istoka poput psihološke drame o terorizmu ‘The Attack’.

Uvreda od koje sve počinje u ovom filmu biva izrečena od strane Yasera (El Basha), palestinskog izbeglice i predradnika u građevinskoj kompaniji koja uređuje fasade koje nisu po novim standardima. Uvređeni je Tony (Karam), automehaničar i libanonski hrišćanin, pripadnik ili makar simpatizer desničarske, falangističke partije i poštovalac lika i dela Bashira Geymaela (naslovnog lika iz Folmanovog animiranog dokumentarca ‘Waltz with Bashir’, inspiratora i organizatora masakra nad palestinskim civilima u izbegličkim kampovima). Tony zahteva satisfakciju u vidu punog formalnog izvinjenja, Yaser na to ne pristaje čak ni pod komandom svog šefa koji bi voleo da se stvar što pre i što jednostavnije razreši. Tony će odgovoriti uvredom “voleo bih da vas Sharon [bivši premijer Izraela, op. a] sve pobije”, zbog čega će mu Yaser slomiti dva rebra, cela stvar će završiti na sudu sa sve advokatima, partijskom “topuzinom” Wajdijem Wehbeom (Salameh) na Tonyjevoj strani i mladom i ambicioznom Nadine (Bou Abboud) na Yaserovoj, publikom, navijačima i uz stalnu pretnju da se sve prenese na ulice ionako turbulentnog grada.
https://www.youtube.com/watch?v=lwVCaD971Eo

Suptilnost nije nešto što se ovom filmu može očitati u bilo kom smislu. Mehanika je jasna, grudva snega može pokrenuti lavinu, a neugašena cigareta šumski požar. Ono gde film potpuno uspeva je oslikavanje lokalnog konteksta uz puno poštovanje za istoriju i topografiju konflikta koji je sada “na pauzi”, ali je pitanje da li je rešen. Sa čisto političke strane, zanimljivo je da reditelj koji dolazi iz libanonskog sunitskog miljea u pregledu konflikta nije ostrašćen i ne zabija glavu u pesak ni pred prljavštinama koje je počinila “njegova” strana, dok njegova kreativna partnerka i bivša supruga sa pozicije ko-scenaristice insistira na getoiziranoj zatvorenosti i kulturološki uslovljenoj nadmenosti “svojih”, libanonskih hrišćana. Ni jedni ni drugi, pak, nisu imuni na anti-izraelske i anti-židovske sentimente, a Davidova zvezda kao grafit na Tonyjevim vratima stoji kao poziv na linč. Takođe, ni patrijarhalna komponenta priče u kojoj su muškarci jarci na brvnu, a žene razumnije i praktičnije (samo ih niko ne sluša) nije nikakva novina i čak je u pod-zapletu između dvoje advokata pomalo providna kod “obrata”, ali potpuno ima smisla u kontekstu situacije.

U toj svojoj nesuptilnosti (‘The Attack’ istog autorskog dvojca je, primetimo, bio dosta suptilniji, intimniji i okrenutiji unutarnjim, psihološkim motivima nego istorijom nasilja), ‘L’insulte’ je dobar i u suštini solidno izveden film. Epskog je zamaha, vrlo dobro odglumljen i više od svega informativan po pitanju sukoba koji tematizira i bliskoistočnog mentaliteta uopšte, što ga je sve skupa propeliralo do “shortlist” statusa za nominaciju za Oscara za strani film (odnosno do plasmana u krug od 9 naslova) bez obzira što ovde nije ni u kom slučaju reč o nekom iznimno kvalitetnom filmu.

Sa druge strane, neće li nam se sve to što vidimo učiniti bolno poznatim u kontekstu nekih nama bližih ratova i sukoba koji se svako malo podgrevaju. Lako je otpisati takve tendencije sa tim da su to izmišljotine nekih drugih, političara, kapitalista ili stranaca. Nema veze što to nije tačno, čak i da jeste, oni koji nasedaju na tu propagandu i spremno se hvataju oružja na komandu su sasvim obični ljudi. (7/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.