Šta zapravo znamo o savremenoj Kini? Vrlo malo toga: u najboljem slučaju poneko svedočanstvo nekog našeg poznanika koji se obreo tamo, češće statističke podatke o rastu BDP-a ili rastu industrijske proizvodnje, čujemo tu i tamo neku vest o ekološkoj ili prirodnoj katastrofi, te uberemo malo začudne trivije iz rubrike zanimljivosti ili crne hronike. O svakodnevnom životu običnih ljudi, sve bržim promenama usled globalizacije, kompleksnoj, okoštaloj, lopovskoj birokratiji i sveopštem cinizmu preko potrebnom za preživljavanje nećemo čuti u vestima, niti pročitati na internetu.
Možda ne potpuno pouzdan, ali svakako novi izvor informacija mogu biti filmovi koji nam dolaze iz te ogromne zemlje sve većih socijalnih razlika i protivrečnosti. Izuzmimo tu očite državne projekte i istorijsko-mitološke spektakle, pa čak i čisto žanrovske uratke koji nemaju pretenzija ka opisivanju stvarnog života. Onda nam ostaju festivalski filmovi, snimljeni za posebnu publiku (i žirije), možda ne potpuno objektivni, ali dovoljno hrabri da nam ukažu na mračne strane savremene Kine. Filmove kao što su A Touch of Sin ili Black Coal, Thin Ice ili naslov sa ovogodšnjeg Berlinala Lao Shi Johnnyja Ma, kanadsko-kineskog autora debitanta u dugometražnom formatu, koji ćemo imati prilike videti i u Zagrebu u okviru ZFF-a.
U ekonomičnih 80 minuta trajanja i na primeru jednog čoveka i jednog postupka koji mu je obeležio dalji tok života, Ma se hrabro i sigurno kreće kroz žanrove, od socijalne drame do psihološkog noira sa pod-tonovima Dostojevskog, i ukazuje na apsurd kineskog zakonodavstva i birokratije za čije preživljavanje je neophodan cinizam. Kao osnova su poslužile vesti iz crne hronike koje su zabeležile epidemiju udaranja pešaka i motorista, “potvrđivanja pogotka” i odvoženja s mesta nesreće. Nije razlog to što su kineski automobilisti ubilački manijaci, već prosta činjenica da je globa za usmrćenog pešaka u nesreći dosta niža od bolničkih troškova koji bi pali na leđa nesrećnom vozaču.
Naš naslovni junak (Gang Chen) je taksista koji je imao nesreću da pokupi pijanog putnika (Shenglong Wang) koji mu je u ključnom trenutku povukao ruku tako da je motorista (Zebin Zhang) završio na tlu. Lao Shi nije upoznat sa procedurom, po kojoj mora sačekati policiju i osiguravajuću kuću, pa tek onda pozvati hitnu pomoć, pa je žrtvu sam odvezao do bolnice i završio sa njenim bolničkim troškovima koji su rasli iz dana u dan, a ujedno ostao bez mogućnosti da ih naplati od svoje firme, a na koncu i bez posla kod svog ciničnog gazde (Hongwei Wang), bez žene (producentkinja filma Nai An), porodice i perspektive, zapravo bez celog svog života.
Jedina šansa mu je da pomoću ostavljenog telefona nađe svog putnika i natera ga da da izjavu za policiju i tako možda reši svoj slučaj. Velika istina je, međutim, da policiju, osiguranje, bolnicu i njegovu firmu nije briga za njegov slučaj ili nekakav koncept pravde kao takve i cilj im je da Lao Shi postane nečiji tuđi problem, najbolje sam svoj. Već u očajničkoj poziciji, ovaj nekada mirni, pošteni i moralni čovek mora pribeći očajničkim merama koje nije mogao ni da zamisli.
Neki će stanje duha u savremenoj Kini atribuirati kapitalizmu koji je ekonomiju zemlje zauzeo na juriš pre 20 ili 30 godina i uveženim i krivo interpretiranim zapadnim vrednostima koje se svode na monetizaciju vrednosti čoveka. Drugi će ga, pak, naći u neumrlom komunizmu, njegovoj svemoćnoj i nasilnoj birokratiji i sveprožimajućoj korupciji. Ma nije tako površan, iako bi se moglo reći da je u pojedinim detaljima prenaglašen. Ma pravi izjavu od toga kako svi, osim našeg naslovnog taksiste u početku, brinu samo za svoje interese. Policiji se ne žuri, gazda ne želi da preko firme plati štetu, pijanac ne želi dati izjavu kojom bi možda inkriminirao sebe. Čak ni Lao Shijeva žena nema razumevanja za njegov etički postupak kojim je ugrozio egzistenciju vlastite familije, a motoristina žena je zapravo više fokusirana na njegovu premiju životnog osiguranja nego na njegov mogući oporavak.
Iako su ti detalji možda prenaglašeni, a zapadnom gledaocu deluju nerealistično surovo, oni nisu najveći adut filma. Ma na njima svakako poentira i koristi ih kao komentar na celokupno kinesko društvo (film se odvija u neimenovanom gradu koji može biti i relativno veliki, doduše bez nekih prepoznatljivih znamenitosti, i relativno mali, ali opet ne toliko mali da socijalno raslojavanje ne bi uzelo maha), ali prava snaga filma leži u rediteljevoj lakoj ruci kojom vodi transformaciju psihologije glavnog lika i ujedno i žanrovsku transformaciju filma. Lao Shi se kreće prema dole, socijalno a još više moralno, da bi do kraja postao skoro nečovečan i monstruozan, a film od socijalne drame postaje triler potrage, psihološki noir i studija karaktera, slučaja i celokupnog društva. Tako vešto režiran, atmosferičan i briljantno odglumljen postaje ne samo intelektualno, nego i emotivno iskustvo koje se ne propušta. (9/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.
