Baziran na autobiografskom romanu latvijske književnice Melanije Vanage, The Chronicles of Melanie Viestura Kairishija pokazuje šesanestogodišnju borbu za preživljavanje žene koja je 1941. deportovana u gulag u sibirskoj oblasti Krasnojarsk. U godini u kojoj se obeležava 25. jubilej latvijske nezavisnosti, bavljenje osetljivom temom deportacije sprovođene od strane Sovjeta u nekoliko navrata tokom Drugog svetskog rata, a zatim i u posleratnim godinama, dobija poseban značaj, što je možda i glavni razlog zašto se ovaj film našao u glavnom takmičarskom programu Tallinn Black Nights filmskog festivala, u zemlji koja je delila istu sudbinu sa svojim baltičkim komšijama.
Kairishi je pre svega proslavljen produkcijama za pozorišne predstave i opere, kako u rodnoj Latviji tako i u Nemačkoj. Iako mu je ovo četvrti igrani film, ta posebna vrsta scenske dramaturške crte se ovoga puta jako oseća na ekranu. Snimljena digitalno u crno-beloj tehnici, Melanijina kronika vizuelno ostavlja beskrvan utisak svojom hladnom monohromnošću, a preterano duge scene patnje se razvlače kao testo, čime umesto da pojačavaju emotivan efekat, najčešće izmamljuju zevanje.
Radnja nas vodi u rano leto 1941., još uvek idealnog porodičnog života za Vanagsove koji dobro situirani, vode lagodan život. Melanijin muž Aleksandrs (Ivars Krasts) je ugledan novinar radija Riga i dnevnih listova Slobodna zemlja i Daugava žurnal, što familiju dovodi u nepriliku sa dolaskom Rusa. Jednog jutra, dok su svi još usnuli, na vrata upada grupa naoružanih ruskih vojnika koja bračni par i maloletnog sina – kao “nemačke kolaboratore i neprijatelje” – utovaruje u odvojene kamione za muškarce i za žene sa decom. Ovo je tek početak golgote za Vanagsove koji su tokom iscrpljujućeg puta, sa minimumom hrane i vode, svedoci smrti nekoliko žena i dece čija tela vojnici ostavljaju pored pruge.
Posle šest nedelja provedenih u stočnom vagonu sa ostalim sapatnicima, Melanija (Sabine Timoteo) i njen sin Andrejs (Edvins Mekss) se obrevaju u Sibiru gde počinje surova borba za opstanak. Prognanici su mučeni teškim radom i oskudnim porcijama tvrdog kruha pored koga nemaju ništa jestivo. Iako rade na velikim posedima, okopavajući krompir i brinu se o svinjama, sem povremene “porcije krvi” koju pokupe zajedno sa otvrdlim snegom, nemaju ništa hranljivo. Krompir će se radije dati svinjama nego “simpatizerima fašista”.
Melanija pokušava da pronađe informacije o svome mužu, za koga će tek po oslobođenju i povratku u Rigu, saznati da je preminuo već godinu dana nakon deportacije. Upravnik logora, ali i neki od ruskih seljaka koji nadziru rad, pokušavaju da je ucenjuju – nudeći hranu, bezbednost i informacije u zamenu za seksualne usluge. Prkoseći svim preprekama i mestimično gubeći razum zbog oštrih zima i napornih poslova, Melanija sve više oboljeva. Sin uspeva da se dočepa Rige zahvaljujući angažmanu Crvenog krsta, a ona se vraća tek šest godina po isteku svoje zvanične zatvorske kazne.
Film ne razočarava samo zbog razvučenosti i sterilnosti slike, već i zbog par bespotrebnih zapleta kao što su pojavljivanje ostarelog nemačkog vojnika (austrijski glumac Erwin Leder, poznat po ulozi glavnog mašiniste iz ‘Podmornice’ Wolfganga Petersona i Singa iz ‘Underworlda’) koji kratkotrajno – do svoje smrti – stanuje u Melanijinoj trošnoj kolibi. Još više smeta pokušaj manipulacije gledalaca prenaglašenim činom patnje uz zumiranje lica. (5/10)
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
