Filmska kritika: ‘Wilde Maus’ – zabavan prvi film austrijskog kabaretiste

Za nekog ko se bavi novinarstvom i ko je prevalio četrdesetu, sudbina Georga, glavnog junaka filma ‘Divlji miš’ Josefa Hadera neće biti ništa novo. Višedecenijski muzički kritičar uglednog dnevnog lista dobija otkaz zato što je skup. Mladi grašak radi za mnogo manje love („za ono koliko nas koštate, možemo da zaposlimo tri mlada novinara“), nekada i za džabe ako je stisak ruke dovoljno vlažan i tapšaj po ramenu dovoljno snažan, uz ime koje stoji u novinama. „Čitalaštvo će se pobuniti“ kaže Georg u šoku, negde i sam neubeđen u to što izgovara, zato što iz ličnog iskustva zna da se čitalaštvo buni samo onda ako mu se ne pogodi ukus.

Dok sedi prekoputa mlađeg, nadobudnog nemačkog menadžera koji sa novinarstvom nema apsolutno nikakve veze, ali koji višim instancama odrađuje sve neugodne poslove za dobru platu i lagodan život, Georg oseća nemoć i mržnju prema poštaru loših vesti. Dok skuplja nešto lične imovine sa svoga dotadašnjeg radnog mesta, iznenađenim kolegama saopštava da je rešio da napusti list kako bi napisao knjigu, ponavljajući nebulozni savet šefa koji mu je nekoliko trenutaka ranije tu opciju servirao na pitanje šta da radi sa svojim životom u poznim pedesetima. Horor obezvređivanja profesija i iskustva, bezizlaznost situacije u kojoj si, iako blizu, ipak tako daleko od penzije bačen na otpad i kako se iznenadna nezaposlenost odražava na psihu ljudi, teme su kojima se uz veliku dozu humora bavi rediteljski prvenac Josefa Hadera, poznatog austrijskog glumca i kabaretiste.

Hader iznenađuje rediteljskom zrelošću u filmu za koji je napisao scenario i u kome tumači glavnu ulogu, a koji se ove godine našao u glavnom takmičarskom programu Berlinala. Gradivši karijeru na uglavnom komičnim ulogama, čak i u popularnom serijalu krimi filmova sa inspektorom Brenerom baziranim na romanima bečkog pisca Wolfa Haasa, Hader je prošle godine prekinuo tradiciju „neozbiljnosti“ uskočivši u izvanredno dobro odigranu ulogu Stefana Zweiga u filmu ‘Oproštaj Evropi’ Marie Schrader, austrijskog kandidata za Oskara.

U osnovi ‘Divljeg miša’ se nalazi priča o zakasneloj krizi srednjih godina koja drma ne samo Georga već i njegovu ženu Johannu (Pia Hierzegger), uspešnu psihijatricu čiji san o deci, sada već početkom njenih četrdesetih godina, ima poslednju šansu da se ostvari. Johanni plodni dani postaju opsesija i svaki neuspeli pokušaj začeća je čini sve ogorčenijom. Vezu koju drmaju hormoni oba partnera još više će poljuljati Georgova neiskrenost; što zbog ponosa, što zbog stida, on se pravi da svakodnevno odlazi na posao bez reči o otkazu, dok dane gubi čitajući novine i šetajući se po zabavnom parku Prater. Tu, na mestu oprečno suprotnom svetu klasične muzike, gde brkati istetovirani prolosi (Prolet=austrijski za seljak) drže karusele, voziće i ostale zabavne privlačnosti, Georg sreće Ericha (Georg Friedrich – na Berlinalu nagrađen Srebrnim medvedom za ulogu oca u ‘Bright Nights’ Thomasa Arslana), svoj nekadašnji školski košmar. Dok je jedan izbačen iz svog intelektualnog carstva, drugi beži od svog propalog i kriminalom obojenog miljea. Između bivše žrtve i njegovog bulija koji su karakterno i obrazovno nebo i zemlja, stvara se prijateljstvo iz očaja. Fiks ideja da renoviraju nekada poznatu Prater atrakciju Divlji miš manifestacija je njihove potrebe za novim početkom, iako je jasno da je ovaj projekat osuđen na propast.

Georg se paralelno upušta u osvetničku misiju prema Nemcu koji ga je otpustio i njegovi vandalistički činovi postaju sve ekstremniji, da bi naposletku eskalirali u, doduše ne preterano iskren, pokušaj ubistva. Usred emotivnog i egzistencijalnog haosa, Georg rešava da sebi oduzme život u sceni koja se pretvara u jednu od najkomičnijih u filmu, sa lokalnim seljanima koji jure polu-golog „ludaka“ po dubokom snegu. ‘Divlji miš’ ima svoj happy end, najlogičniji u zrelom rasuđivanju, nešto što bi se moglo opisati kao povratak kolotečini kao najmanjem zlu.

Austrijska komedijantska filmska tradicija je uglavnom osuđena na lokalnu publiku zbog vrlo specifičnog, mračnog humora koji pre svega vuče korene iz bečke kulture zakeranja. U slučaju Haderovog filma to je u neku ruku šteta s obzirom na univerzalnost tema kojima se bavi. On se takođe bukvalno gubi u jezičkom prevodu, u ovom slučaju – konkretno na engleski, tako da gledaocu najbolje šale i podsmevanje pesimističkom duhu austrijske kulture promiču. ‘Divlji miš’ nije remek-delo, niti film koji se dugo pamti, ali je zabavan i dovoljno solidno urađen da bi se pogledao bez osećaja uludo potrošenog vremena. Greške se nalaze u „voženju“ scenarija sa previše ideja kojima je teško posvećivati jednaku pažnju, dok se u tehničkom smislu – od kamere, zvuka do montaže, ‘Divljem mišu’ ne može puno toga zameriti. (6/10)

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.