Kritika filma ‘Ana, mon amour’: Je li ljubav lijek za svaku bolest?

‘O, Ana, tugo mojih dana’ pevao je svojevremeno Vlado Kalember i možda je imao isto iskustvo kao Toma, lik ovog filma. Mada, sumnjam, život nije generička pop pesma. ‘Sve prave su ljubavi tužne’, rekao je jedan drugi kantautor generalizirajući pomalo. Ali jedno ipak stoji: veze su nepredvidljive, koštaju vremena, angažmana, emocija, pa i novca, a mogu se završiti itekako tužno. Tomina veza sa Anom se tako završila, ako je verovati njemu, naravno. Celi film Ana, mon amour anatomija je jedne veze i ispričan je upravo iz njegove, muške perspektive.

Na početku nije tako izgledalo, logično. Toma (Postelnicu) i Ana (Cavallioti) su se upoznali na studiju književnosti i jedan od prvih njihovih sastanaka na kojem ih upoznajemo odigrao se u Tominoj kuhinji. Dok su iz susednog stana dopirali zvuci divljeg seksa, njih dvoje su raspravljali o Neitzcheu i imputaciji antisemitizma u njegov opus. U jednom trenutku Anu je zgrabio napad panike, ali Toma nije pobegao. Ostao je i time se pokazao kao borac za ljubav.

Susreti sa roditeljima nisu prošli dobro. Anini napadi panike nisu bezazleni i samonikli fenomen, već posledica nesređenih porodičnih odnosa, možda i zlostavljanja. Njen otac je još pre njenog rođenja zbrisao u Francusku, ona je odrasla sa pasivnom majkom i očuhom preke naravi u čijem je krevetu spavala, da bi tek u sedamnaestoj godini otkrila da joj on nije otac. Susret sa njima se završio burnom svađom između Ane i njenih nakon bizarne scene u kojoj Toma i očuh dele krevet.

Ništa bolje nije prošlo ni kod Tominih malograđanski nastrojenih roditelja. Njegov otac je zamalo pred Anom napao Tomu da šta će mu defektna žena, da je psihička bolest možda nasledna i koješta, prebacujući sinu bunt koji mu pruža i koristeći ga kako bi povredio svoju ženu zbog jedne davne prevare. Reklo bi se da ni u Tominoj kući nije sve na svom mestu.

I taman kad pomislimo da ćemo opet gledati ljubavnu priču koja uspeva protiv svih šansi, i to hronološki, eto nas na terapiji na koju Toma odlazi kod svog psihijatra (Titieni). Vidimo ga ostarelog, izmorenog, proćelavog i – nesretnog. Film će dalje skakati kroz vremenska razdoblja, a scenu za scenom Toma i Ana će izgledati čas kao Jesse i Celine iz Before Sunrise, čas kao isti par iz Before Midnight. O tome u kom smo trenutku u vremenskom rasponu od 6 ili 10 godina dobićemo informacije samo preko frizura našeg para.

Motivi kojih se Calin Peter Netzer dotiče su svakako psihička bolest, odnosno depresija i anksioznost, oporavak od toga, terapija, religija (u ostatak tematike slabo uklopljeni višak, premda Vlad Ivanov ima memorabilnu, skoro komičnu epizodu kao pripiti sveštenik), medicina, podrška, ali i kontrola i to kako sve to utiče na odnos između dvoje ljudi. Ono što je nekada bilo od pomoći će vremenom postati kamen oko vrata, a ono što je nekada delovalo slatko i simpatično će se s vremenom pretvoriti u patologiju. Tako će se menjati i njihove uloge: Anin oporavak će označiti početak Tominog pada.

Netzer je inače autor koji se hvatao porodičnih patologija. U svom prethodnom filmu, svojevremenom berlinskom pobedniku Child’s Pose (2013), jedna od tajni uspeha je bila prebacivanje porodične patologije na viši nivo i dovođenje iste u vezu sa patološkim socijalnim tendencijama bez posezanja za vrišteći očitim psihoanalitičkim rešenjima. Ovde je, međutim, akcenat upravo na psihoanalizi, ali ne onoj filmski jeftinoj, već fluidnoj, difuznoj, i što je najbolje, sa svešću o toj fluidnosti i difuznosti. Suviše bistar i iznad toga da bi birao strane u sukobu, on se kroz anatomiju jedne nezdrave ljubavi (ili ljubavi koja je vremenom postala nezdrava i destruktivna za dvoje ljudi, ako je to uopšte ljubav, a ne navika) bavi perpetuiranjem i evolucijom ličnih i porodičnih trauma i psihopatologija. Pritom je autor prilično nesentimentalan prema svojim likovima za koje smo zbog iseckane kompozicije filma stalno svesni koliko mogu biti simpatični, izmučeni i otrovni, te koliko su zapravo kompleksne ličnosti koje su imale nesreću da žive skupa, a bez sinhronizacije kada je reč o njihovim životnim fazama.

Ono što, osim Netzerove predanosti likovima i ulaska duboko u njihovu psihu, nosi ovaj film su i glumačke izvedbe dvoje glavnih glumaca. One su hrabre, sveže, duboke, do kraja ogoljene psihički, ponekad i fizički. Treba imati u vidu da se, kako to obično biva sa filmovima koji zahvataju duži vremenski period naročito kada je reč o, hajdemo reći, običnim, životnim stvarima, u svakom liku krije po nekoliko onih klasičnih filmskih, što dodatno usložnjava njihov posao. Ali i Postelnicu i Cavallioti su na visini zadatka, spremni za transformacije i kao takvi idealna lica za priču o jednoj ljubavi. O ljubavi je snimljeno more filmova, a Ana, mon amour svejedno deluje sveže i novo. (8/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.