Sedi golub na grani i razmišlja o životu. Zvuči kao štos i, ma koliko bio maskiran pretencioznim podnaslovima i poentama, ostaje štos. Kada ga se gleda kao štos, zapravo nije ni loš: promišljen je, ispričan “sa ozbiljnom facom” i čak ima i oštricu, ali i nešto što golica našu maštu. Ima i intelektualne i visceralne kvalitete, od nas će dobiti i razumsku i emotivnu reakciju. Ako ga, pak, ne gledamo kao štos, nego po svaku cenu tražimo nit i “ono što je pesnik hteo reći”, plašim se da smo promašili film.
Taj golub koji sedi na grani se pojavljuje ravno dvaput u filmu. Prvi put u postavci nekog prirodnjačkog muzeja u prvoj od ukupno 39 vinjeta u filmu, drugi put negde oko trećine i to kroz recitaciju (zapravo više prepričavanje) neke devojčice sa posebnim potrebama na nekoj priredbi. Kako golub sa svojom ptičijom pameću može misliti o životu? Zašto je Roy Andersson svoja tri poslednja filma (od ukupno 5 dugometražnih koliko je snimio za 40-ak godina karijere) spojio u trilogiju i nazvao ju “trilogijom o tome kako je to biti ljudsko biće”?
Zašto je otuđenost njegovih likova nešto što je tako “potpisno” za čoveka kao vrstu? Je li to možda samo refleksija na modernu egzistenciju iako je nekad bilo bolje? Ili nije bilo bolje, nego ama baš potpuno isto, samo je ta otuđenost drugačije izgledala?
Krenimo ovako: film sačinjavaju kratke video-priče, nalik na pedantno aranžirane youtube klipove, snimljene sjajno postavljenom statičnom kamerom. Vremena dešavanja tih priča se kreću od “realnih”, istorijskih (imamo “flashback” u 1943. godinu kada su vojnici i mornari bez novčića u džepu plaćali poljupcima za cugu) do fantazijskih (kao kada u dve scene vojska kralja Karla XII, napaljena na pohodu i posrana sa pohoda, prolazi kroz neugledni lokal u modernom predgrađu industrijskog grada), ali svejedno svaki klip deluje artificijelno, stilizirano do maksimuma. Istovremeno tragično i komično, ozbiljno i ironično, uštirkano i uštogljeno, a opet svejedno razarajuće.
Nešto što bi se nazvalo pričom ne postoji. Najbliže što imamo tome su dva lika, Jonathan (Holger Andersson) i Sam (Nils Westblom), koji se pojavljuju u više od po jedne-dve-tri priče. Oni su prodavci “šaljivih rekvizita” (vampirskih zuba sa normalnim i ekstra dugim očnjacima, vrećica smeha i maski) i neuspešni su u svom poslu. Reklo bi se da su nemotivirani, nefleksibilni, loši prezenteri, jednostavno tunjavi i nesrećni. Jonathan prolazi kroz emotivnu, a Sam kroz fizičku krizu, ali daleko od toga da su oni isključivo žrtve ovog otuđenog, hladnog i proračunatog sveta. Kada im se pruži prilika ili kada ih potreba natera (kao u sceni u kojoj oni naplaćuju dug), nisu ništa nežniji od sveta koji je grub prema njima.
Pored toga što se njih dvojica pojavljuju u više scena, neke od motiva se ponavljaju sa različitim likovima. Iskreno ili neiskreno radovanje za druge od strane osoba čiji su životi isprazni. Neprimećivanje “akcija” koje se odvijaju u drugom planu dok je centralni lik te vinjete zaokupljen sam sobom. Dijalog koji više liči na svađu i prepirku umesto na razgovor. Andersson tako stvara jedan svoj potpuno novi svet koji, kad malo bolje razmislimo, nije mnogo drugačiji od naših. On nam očito kroz elaborirano zezanje u lice baca neke istine. I pritom nas ne štedi, kao što ne štedi ni svoje likove.
On ipak nije okrutan i o tome govori jedna od poslednjih scena u filmu. E, ta scena je okrutna. U njoj vojnici kolonijalne imperije koji liče na Britance (nose britanske uniforme i govore na engleskom jeziku) guraju vezane urođenike u nekakvu spravu i ispod nje lože vatru. Sprava se onda okreće i sve to prati muzika. U jednom trenutku se na njoj vidi natpis “Boliden”. Malo čačkanja po internetu (uplašio sam se neumesne šale i igre rečima od pojma “bolid”), pa mi je izbacilo jednu od masnijih svinjarija švedskog kapitalizma u kojoj je narečena kompanija izvezla otpad u “treći svet” i tamo potrovala ljude.
Andersson prema svojim likovima ipak nije takav, iako prema njima nema milosti. Baš zbog tog odsustva sažaljenja, ovaj film nije tek pomodna, levičarska tlapnja protiv kapitalizma. Naprotiv, svi likovi su manje ili više rođeni gubitnici, samo su neki toga svesni, a neki ne. Njihova je sudbina da to i ostanu, barem dok se ponašaju tako kako se ponašaju. Ako nešto promene, ako počnu sarađivati jedni sa drugima, ili se makar povremeno osvrnu oko sebe, onda mogu imati nekakvu šansu da se dignu sa dna, ne toliko materijalnog, koliko po pitanju sreće i zadovoljstva.
A Pigeon Sat on a Branch Reflecting on Existence je pobednik prošlogodišnjeg festivala u Veneciji, što je laskava titula, ali i budi neke sumnje u meni. Prva je to što je nagrada možda dodeljena zbirno, odnosno da su u obzir uzeta i prethodna dva filma, Songs from Second Floor (2000) i You The Living (2007). Druga mi se probudila nakon pogledanog filma koji je odneo nagradu za najbolju režiju, The Postman’s White Nights Andreya Konchalovskog koji mi se nimalo nije svideo. Znam da to nisu iste nagrade, ali svejedno govore o politici nagrađivanja na određenom festivalu i o estetici na koju se cilja.
Zapravo, plašio sam se usiljenosti i pretencioznosti. I oba donekle stoje i kod ovog filma. Međutim, ako promenimo ploču i priđemo mu onako kako mu je i njegov autor prišao, odnosno kao dobronamernom, pametno ispričanom štosu, imaćemo mnogo bolji ugođaj. Usiljenost onda postaje savršeno promišljanje i kontrola, a pretencioznost pronicljivost.
Mada “sedi golub na grani i razmišlja o životu” i dalje zvuči kao početak nekog dadaističkog vica. (7/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
