'The Road Movie' - zastrašujuće putovanje kroz džunglu ruskih drumova - Monitor.hr
31.01.2017. (10:00)

‘The Road Movie’ – zastrašujuće putovanje kroz džunglu ruskih drumova

Ako postoji film koji će stranca obeshrabriti da u Rusiji ikada sedne u auto, to je The Road Movie reditelja Dmitryja Kalashnikova. Još jedna reakcija na ovaj dugometražni dokumentarni film, prošle godine premijerno prikazan u Karlovym Varyma u okviru industry eventa, javiće se posle desete nenormalne epizode viđene na drumu – ko je ovima dao vozačku dozvolu? Nastao od videa stavljenih na YouTube i ostale internet platforme, a snimljenih kamerama privatnih lica na kontrolnim pločama vozila, The Road Movie je sa jedne strane snažna slika ruskog mentaliteta, a sa druge hronika najneverovatnih dešavanja koja nekoga mogu snaći na drumu.

Izborom snimaka sa najluđim materijalom – od rušenja aviona u zabačenom delu Rusije, preko tenkova u praonici automobila, padobranca koji pada na krov kuće kraj same ceste ili ludaka koji iz čista mira ženi skače na šoferku usred gradske ulice i odbija sići i pod pretnjama, molbama i povećavanjem brzine, Kalashnikov svojom režijom i izvanrednom montažom stvara neprocenjivu atmosferu saučesništva u komunikaciji iza volana koja je jednako manijalkalna kao ono što se dešava ispred šoferke. Jedna za drugom se sumanotom brzinom smenjuju zastrašujuće, tragične i komične scene, bez šanse za predah do poslednje minute.

Kamera ne prestaje da snima ni kada ju iz automobila, čije je prozorsko okno na suvozačevom mestu razbio i provalio unutra, trga lopov koga ista snima, doduše sada već sa betona, dok ga vlasnik automobila hvata i prebija. Ona radi i kada se na autoputu dešava jeziv lančani sudar i pokušava da se približi demoliranom automobilu iz koga se vadi beživotno telo starijeg čoveka. Kamera je svedok opasnosti trubljenja crnim SUV vozilima, jer se može desiti da iz njih usred autoputa iskoče ćelavi, nabildani manijaci u uniformama koji ne vole da im neko diktira tempo.

Inspirisan poplavom privatnih snimaka udara meteorita u Čeljabinsku 2013. koji su izazvali veliku popularnost na internetu, Kalashnikov je za The Road Movie počeo da traga za svedočanstvima ostalih vanrednih dešavanja uhvaćenih kamerama sa kontrolnih ploča vozila širom Rusije. Precizna montaža mahom utiče na to da gledalac u nekoliko navrata poveruje da se radi o jednoj te istoj obitelji kojoj se sve to dešava, iako ubrzo postaje jasno da se radi o kompilaciji mnogobrojnih tragičnih i smešnih epizoda uzetoj sa više izvora.

Preporuka.

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.


Slične vijesti

31.01.2017. (10:10)

Sa festivala DocPoint Tallinnu

‘The Road Movie’ – zastrašujuće putovanje kroz džunglu ruskih drumova

“The Road Movie [video_icon] je sa jedne strane snažna slika ruskog mentaliteta, a sa druge hronika najneverovatnih dešavanja koja nekoga mogu snaći na drumu. Od rušenja aviona u zabačenom delu Rusije, preko tenkova u praonici automobila, padobranca koji pada na krov kuće kraj same ceste ili ludaka koji iz čista mira ženi skače na šoferku usred gradske ulice i odbija sići”, piše Marina Richter, Monitorova dopisnica s filmskog festivala u Tallinnu. Monitor

30.01.2017. (20:53)

Život na sjeveru

‘Venus’ – žene preispituju seksualnost

Marina Richter, Monitorova dopisnica s filmskog festivala DocPoint u Tallinnu, piše o zanimljivom dokumentarcu Venus [video_icon], koji se bavi pitanjima ženske seksualnosti. “Sumnje koje isplivavaju na površinu nisu uvek vezane za sam seks koliko za odnos prema sopstvenom telu. Kod ispitanice rano otkrivanje religije, odnosno Biblije izaziva osećaj krivice i greha zbog želje za seksom.”. Monitor

30.01.2017. (20:48)

‘Venus’ – žene preispituju seksualnost kroz lična iskustva

Okupirane pitanjima o sopstvenom seksualnom identitetu i načinu na koje žene sebe doživljavaju kao seksualna bića, danske rediteljke Mette Carla Albrechtsen & Lea Glob su združile frontove u nameri da se posvete erotskom filmskom projektu baziranom na realnim ispovestima i osećanjima žena. Ideja je nastala putem obične prepiske između dve autorke koje su jedna drugoj, ali i same sebi, postavljale pitanja o relaciji seksa i osećanja, “crnom ponoru koji se stvorio između čežnje i sopstvene ličnosti, mračne strane seksualnosti i fine linije između užitka i destrukcije ili tuge ukoliko dozvoliš da ti se približi pogrešna osoba”. Da li uopšte postoji upotrebljiv jezik za razumevanje ženske seksualnosti i čežnje?, jedno je od centralnih pitanja koje okupira autorke Albrechtsen & Glob. Odgovore su potražile od žena koje su pokazale hrabrost da se otvore pred njihovom kamerom posle javno raspisanog poziva na kasting u Kopenhagenu. U dnevnoj sobi Mette Carle Albrechtson u kojoj je prostor očišćen od bilo kakvih detalja sem jedne stolice namenjene za intervjue, mlade žene, jedna za drugom, govore o svojim prvim iskustvima, čežnjama, erotskim fantazijama i strahovima i frekventnosti želje za intimnim odnosima. Najraznovrsnijih karaktera, seksualne orijentacije i iskustava, one pokušavaju da u reči prenesu teško opisive emocije vezane za doživljaj prvog orgazma ili uopšteno prvog seksualnog iskustva i kako su se ona na njih odrazila u kasnijim odnosima sa partnerima.

Kamera menja fokus prema reakcijama ispitanica na prirodu pitanja – od krupnog plana koncentriranog na mimiku lica do totala koji prati govor tela; nelagodnost, stidljivost ili u retkim slučajevima, potpunu harmoniju osećanja i otvorenosti sa kojima su izrečena.

Sumnje koje isplivavaju na površinu nisu uvek vezane za sam seks koliko za odnos prema sopstvenom telu i jedna od ispitanica će vokalizovati nešto sa čime se danas bori većina žena – “ne živim u sadašnjosti svoga tela koje bih poboljšala da mogu. Stalno razmišljam kako bih izgledala kada bih imala drugačiju figuru”. Dokaz da ni savršena figura nije garancija za samosvesnost, dolazi od anđeoski lepe žene na početku tridesetih koja govoreći o svojoj stidljivosti priznaje da se nikada pred partnerom nije skinula tako da je vidi: “perfekcionirala sam tehniku svlačenja pod pokrivačem… I dalje ne mogu da se pogledam naga u ogledalu”. Razlog za to pronalazi u ranom otkrivanju religije, odnosno Biblije koja je u njoj izazvala osećaj krivice i greha zbog želje za seksom. Različitih sklonosti, figura i pristupa intimnosti, žene listaju po dnevniku sećanja, tražeći najupečatljivije momente koje su na njih ostavile utisak. Iz dubine tih iskustava izranjaju slikovite erotske epizode, ispričane emotivno, u nekim trenutcima i nostalgično. Neke od njih postavljaju legitimno pitanje muškog pristupa oralnom seksu koje se za njih podrazumeva, a za žene ne.

Jedno od klasičnih pitanja sa kojima su ispitanice konfrontirane – da li bi se skinule pred kamerom i eventualno postale i intimne pred njom, većinu zbunjuje, ali u samoj završnici, skoro sve skupljaju hrabrost da se pokažu nage, stojeći pred objektivom.

Venus je zanimljiv projekat koji bi mogao da rezultuje u haosu pri pokušaju mapiranja ženske seksualnosti. On je dobrodošao stepenik u studiranju višeslojnosti ženskog erotskog bića.

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.

30.01.2017. (16:10)

Sa festivala DocPoint Tallinnu

‘Forever Pure’ – priča o najrasističkijoj nogometnoj fan bazi Izraela

“Ovo je film koji pokazuje manipulativnu stranu zvanične politike koja zloupotrebljava ksenofobiju zarad sopstvenih interesa. Forever pure je ogledalo društva koje udiše istu onu retoriku koja je njen narod pre skoro sedamdeset godina potpuno iskorenila”, piše Marina Richter, Monitorova dopisnica s festivala DocPoint u Tallinnu, o dokumentarcu koji pokazuje rasizam navijača nogometnog kluba Beitar Jerusalem. Monitor

28.01.2017. (00:04)

Plesati se može i sjedećki

Filmska kritika: ‘La Chana’ – posljednji naklon kraljice flamenka

“Dokumentarni film La Chana hrvatske redateljke Lucije Stojević interesantan je i jak portret nekadašnje kraljice flamenca Antonie Santiago Amadoy, poznate kao La Chana. 67-godišnja legenda flamenca danas se bori sa ograničenom pokretljivošću i dijabetesom”, a tijekom karijere se borila s predrasudama, pod kontrolom muškaraca – oca i nasilnog muža, te ljubomornog menadžera, piše Monitorova dopisnica Marina Richter s festivala DocPoint u Tallinnu. Monitor

27.01.2017. (23:51)

La Chana – poslednji naklon kraljice flamenka

La Chana hrvatske redateljke Lucije Stojević, dokumentarni film koji je koncem 2016. na 29. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu – IDFA osvojio nagradu publike, interesantan je i jak portret nekadašnje kraljice flamenca Antonie Santiago Amadoy, poznate kao La Chana. “To nije nadimak”, objašnjava 67-godišnja legenda flamenca koja se danas bori sa ograničenom pokretljivošću i dijabetesom: “Na našem jeziku Caló, La Chana znači ’ona koja puno zna’. Kada je neko pametan, mi Romi kažemo ‘chanela’ ali moje umetničko ime ima veze i sa strikom El Chanom, sa kojim sam imala prve nastupe”. Ovo je izvestan tribute stricu bez čijeg tvrdokornog zauzimanja La Chana nikada ne bi napravila karijeru; prema tadašnjim predrasudama, žene koje su javno nastupale su bile loše. Vezana za zajednicu obeleženu jakom mačo tradicijom, svaki pokret samouke umetnice je decenijama bio pod kontrolom muškaraca – oca, potom i nasilnog muža. Iz te potonje priče o ulasku u vezu sa menadžerom – ljubomornim i prekim tipom i preranim majčinstvom, pojavljuju se delovi puzzla koji deo, po deo, zajedno sa iskrenim priznanjem da je u njenom okruženju “muškarac muškarac, a žena je samo tu, da sluša i da se pokorava” otkrivaju razloge za mnogogodišnje brisanje vrlo uspešne karijere iz životnog planera.

La Chana pokazuje najsnažnije emocije dok priča o svojoj strasti prema tradicionalnom španskom plesu koji je 1960-ih i 1970-ih modernizovala nikada ranije viđenim pokretima. Pre svega sumanut tempo kojim su njene noge pogađale pod (“uragan na podijumu”) stvarajući nesvakidašnji ritam, plašio je gitariste, te je bilo teško naći takve koji su je mogli pratiti. Njena ekspresivnost i vrsta transa u koji bi pala zatvorenih očiju improvizujući ples, neverovatan osećaj za ritam i inovativnost, od nje su napravili zvezdu flamenco neba. Štampa je bila preplavljena hvalospevima njene tehnike i umeća, svetske turneje su se nizale i njena slava je porasla van granica Španije. Kod kuće je uživala kultni status – u publici madridskog kluba u kome je godinama nastupala, skoro svakonoćno je sedeo Salvador Dali zajedno sa svojim gepardima u dijamantskim ogrlicama. “Nisam volela kada je bio u klubu. Ako bih snažnije lupila nogom, gepard bi zarežao.” Među poznatim gostima koji su La Chani ležali pod nogama nalazio se i Peter Sellers koji je želeo da je povede u Hollywood. Taj san se raspršio zato što je “neko iz familije to sprečio”, reći će u jednoj od svojih ispovesti. Jedna kolaboracija sa Sellersom se ipak desila i La Chana je dobila ulogu flamenco plesačice u britanskoj komediji “The Bobo” (1967) Roberta Parrisha. Jedna od scena iz tog filma u kojoj tada tek devetnaestogodišnja Antonia pleše u divljem transu sa strašću i patnjom toliko intenzivno ocrtanim na licu da liči na stariju ženu skrhanu bolom, provlači se kroz čitav dokumentarni film. Opisana strast uz neospornu genijalnost u domenu plesa flamenca je i bila jedan od razloga zbog kojih se Stojević, koja je La Chanu upoznala preko svoje instruktorke plesa Beatriz del Poso (njene učenice) odlučila da o njoj snimi film.

Na vrhuncu karijere La Chana prolazi kroz neverovatno kućno nasilje i često nastupa sa polomljenim rebrima i bolnim povredama po telu. To joj daje još veću snagu da svoje emocije iskaže kroz ples, ne obraćajući pažnju na publiku i aplauze: “Svaki od njih je značio kraj raja. Na bini sam bila sama svoja gospodarica”. Lud od ljubomore, muž La Chani brani da nastavi sa karijerom, da bi nju i ćerku iznenada, posle godina šikaniranja ostavio na ulici sa dugovima. Pauza pre povratka na binu traje sedam godina i karijera odlazi u drugom pravcu – kao deo plesačke trupe La Cumbra Flamenca.

Zatvorenih očiju, uz intenzivnu koreografiju ruku, ostarela žena iz duše izvlači osećanja koja vezuje za performans. Njen ples je danas iz zdravstvenih razloga isključivo sedeći i u nekoliko snažnih sekvenci uhvaćenim kamerom Lucije Stojević, vidimo je kako, obučena u čipku, na stolici demonstrira svoje čuvene pokrete – u njenim nogama i dalje postoji vatrena brzina koja ju je proslavila i koreografija ovog neobičnog plesa nije ništa manje uzbudljiva od onoga od pre 40-50 godina, kada se kao uragan kretala po binama flamenco klubova i koncertnih dvorana.

U toku snimanja filma, umetnica iznenada dobija poziv da učestvuje u pozorišnom performansu sa mladim izvođačima. Premišljanje o tome da li da se upusti u ovu avanturu ili ne je kratkog daha i odlučuje da izvede jednu od svojih specijalnih koreografija na stolici. Publika kliče nekadašnjoj Gypsy & Flamenco Queen i spušta se poslednji zastor njene karijere.

La Chana je odličan film koji na ekran sa lakoćom prenosi sliku jedne fascinantne žene.

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.