‘Venus’ – žene preispituju seksualnost kroz lična iskustva
Okupirane pitanjima o sopstvenom seksualnom identitetu i načinu na koje žene sebe doživljavaju kao seksualna bića, danske rediteljke Mette Carla Albrechtsen & Lea Glob su združile frontove u nameri da se posvete erotskom filmskom projektu baziranom na realnim ispovestima i osećanjima žena. Ideja je nastala putem obične prepiske između dve autorke koje su jedna drugoj, ali i same sebi, postavljale pitanja o relaciji seksa i osećanja, “crnom ponoru koji se stvorio između čežnje i sopstvene ličnosti, mračne strane seksualnosti i fine linije između užitka i destrukcije ili tuge ukoliko dozvoliš da ti se približi pogrešna osoba”. Da li uopšte postoji upotrebljiv jezik za razumevanje ženske seksualnosti i čežnje?, jedno je od centralnih pitanja koje okupira autorke Albrechtsen & Glob. Odgovore su potražile od žena koje su pokazale hrabrost da se otvore pred njihovom kamerom posle javno raspisanog poziva na kasting u Kopenhagenu. U dnevnoj sobi Mette Carle Albrechtson u kojoj je prostor očišćen od bilo kakvih detalja sem jedne stolice namenjene za intervjue, mlade žene, jedna za drugom, govore o svojim prvim iskustvima, čežnjama, erotskim fantazijama i strahovima i frekventnosti želje za intimnim odnosima. Najraznovrsnijih karaktera, seksualne orijentacije i iskustava, one pokušavaju da u reči prenesu teško opisive emocije vezane za doživljaj prvog orgazma ili uopšteno prvog seksualnog iskustva i kako su se ona na njih odrazila u kasnijim odnosima sa partnerima.
Kamera menja fokus prema reakcijama ispitanica na prirodu pitanja – od krupnog plana koncentriranog na mimiku lica do totala koji prati govor tela; nelagodnost, stidljivost ili u retkim slučajevima, potpunu harmoniju osećanja i otvorenosti sa kojima su izrečena.
Sumnje koje isplivavaju na površinu nisu uvek vezane za sam seks koliko za odnos prema sopstvenom telu i jedna od ispitanica će vokalizovati nešto sa čime se danas bori većina žena – “ne živim u sadašnjosti svoga tela koje bih poboljšala da mogu. Stalno razmišljam kako bih izgledala kada bih imala drugačiju figuru”. Dokaz da ni savršena figura nije garancija za samosvesnost, dolazi od anđeoski lepe žene na početku tridesetih koja govoreći o svojoj stidljivosti priznaje da se nikada pred partnerom nije skinula tako da je vidi: “perfekcionirala sam tehniku svlačenja pod pokrivačem… I dalje ne mogu da se pogledam naga u ogledalu”. Razlog za to pronalazi u ranom otkrivanju religije, odnosno Biblije koja je u njoj izazvala osećaj krivice i greha zbog želje za seksom. Različitih sklonosti, figura i pristupa intimnosti, žene listaju po dnevniku sećanja, tražeći najupečatljivije momente koje su na njih ostavile utisak. Iz dubine tih iskustava izranjaju slikovite erotske epizode, ispričane emotivno, u nekim trenutcima i nostalgično. Neke od njih postavljaju legitimno pitanje muškog pristupa oralnom seksu koje se za njih podrazumeva, a za žene ne.
Jedno od klasičnih pitanja sa kojima su ispitanice konfrontirane – da li bi se skinule pred kamerom i eventualno postale i intimne pred njom, većinu zbunjuje, ali u samoj završnici, skoro sve skupljaju hrabrost da se pokažu nage, stojeći pred objektivom.
Venus je zanimljiv projekat koji bi mogao da rezultuje u haosu pri pokušaju mapiranja ženske seksualnosti. On je dobrodošao stepenik u studiranju višeslojnosti ženskog erotskog bića.
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.