Dokumentarni film o Roccu Siffrediju, kralju pornografije, počinje dugom scenom tuširanja sa totalom njegovog najjačeg aduta ili prema sopstvenim rečima – „prokletstva“ koje ga je učinilo slavnim. „Ako te privlači fiktivna seksualnost od koje se normalnim ljudima povraća, to znači da sa tobom nešto nije u redu“, reći će u narednom momentu čime polako odmotava klupko dugog reflektiranja o višegodišnjoj zavisnosti od seksa.
Perverzija obiteljskog čovjeka
Italijanska legenda tzv „akcionog filma“ govori o unutrašnjim demonima, obnažujući se više nego u bilo kojoj porno sceni koju je ikada snimio. Vrata koja otvara vode u tajne iz prošlosti, u tragedije i komične situacije, u perverzne snove koji mu ne dopuštaju da se odvoji od pornografije i u dubinu moralne krize koju oseća, a sa kojom nema snage da se izbori. Dokumentarac „Rocco“ Thierrya Demaiziera & Albana Teurlaia nam time pored direktne, otkriva intimnost druge vrste od one koju Rocco već decenijama predstavlja mnogobrojnoj publici – mračnu stranu čoveka koji je tokom poslednjih trideset godina karijeru gradio na imidžu dominantnog hardcore porno pastuva sa retko kojom seksualnom fantazijom koju nije iživeo do maksimuma.
Film je sniman dve godine na lokacijama u Budimpešti, Parizu, Ortoni, Los Angelesu i San Franciscu, kako u okružju porodičnog doma, tako i u miljeu filmske industrije za odrasle. Ovo je istovremeno dokumentarac koji na neposredan način pokazuje veliku porno familiju profesionalaca na dva kontinenta, odnosa baziranih na jasno definisanim potrebama, to-do-listama i poverenju koje u branši sa 4,5 milijardi internet klikova mesečno nije lako ni steći ni zadržati. Roccovu „familiju“ čine američki agent Mark Spiegler, nekadašnji porno glumac John Stagliano koji je vlasnik pornografskog filmskog studija Evil Angel i nekadašnja balerina Abella Danger, jedna od najpoznatijih porno glumica današnjice.
Znoj, mišići, iscrpljenost
Demaizier & Alban su svedoci nervnih slomova profesionalnih glumica i naivnih koraka početnica, pauza za pušenje grupe golih muškaraca pre faze zagrevanja za seks, privatnih razgovora ili bizarnih scena rukovanja (uz „hvala na svemu“) po završetku snimanja gang bang sekvenci. Reditelje pri praćenju rada na porno filmovima ne interesuje da pokažu čin penetracije i umesto toga koncentrišu se na detalje kao što su znoj koji kaplje sa lica protagonista, napetost njihovih mišića i iscrpljenost posle nekoliko sati neprekidnog snimanja. I naravno – na čoveka koji stoji iza svega toga.
Dokumentarac ne pokušava da razbije mitos Rocca Siffredija kao alfa mužjaka koji u pornićima žene vrti kao ražnjiće na roštilju. Kamera je prisutna na kastinzima novih devojaka koje bira prema njihovoj izdržljivosti i stepenu animalnosti. „Ako nećeš analno, teško ćeš naći posao u biznisu“, kaže jednoj od njih. Drugu podvrgava testu subordinacije, nezaobilaznog elementa Rocco Siffredi produkcija. Šamari, šetanje na povodcu, uvrtanje bradavica, guranje šake u usta, neke su od proba kojima se nove glumice podvrgavaju, zavisno od produkcije i uloge. Stalno uz njega je rođak Gabriele Galetta, njegova multifunkcionalna desna ruka – asistent, scenarista, fotograf i najbolji prijatelj, prgava ličnost koja kao da je iskočila iz ‘Soprana’.
Supruga – bivša missica
U pauzama između rada na filmovima, Rocco je porodičan čovek koji u Budimpešti živi sa suprugom Roszom (miss Mađarske 1990. i bivši model) i dva odrasla sina. Iznenađujuće harmoničan, porodičan dom je mesto normalnosti čoveka u čijoj profesiji nema puno normalnog. Dok stariji sin odbija da da bilo kakav komentar na temu porno karijere svog oca koju očigledno ne odobrava, mlađi sin i supruga stoje iza njega. „Ostale žene nemaju pojma šta im muževi rade, ja tačno znam gde je i sa kime ima seks“, reći će Rosza u jednom trenutku u odgovor jednom, kako sama kaže, od najčešće postavljanih pitanja – da li je ljubomorna. Gledalac ne biva sasvim ubeđen u to pošto se Roccov apetit očigledno ne zaustavlja na seksu u porno filmovima i najprivatniji detalji se tiču njegovih problema zavisnosti od seksa. On o ovoj temi priča bez uvijanja, vraćajući se u najranija iskustva iz puberteta i odluku da učini sve da bi došao do žena. „Odrastao sam u siromaštvu. Govorili su mi da siromašni ne jebu i da žene dobijaju samo tipovi sa lovom“.
Bez ikakvog konkretnog talenta sem obdarenosti ispod pojasa, on je relativno rano doneo odluku da do para dođe kombinujući lepo i korisno: „Samo kita je mogla da mi pomogne“. Podršku za odluku da se oproba kao porno glumac Rocco je dobio od svoje majke, dominantne žene koja je posle iznenadne smrti najmlađeg sina počela da tuče i kinji ne samo mnogobrojnu familiju već i sve stanovnike sela. O odnosu sa njom Siffredi priča manje nego o dešavanjima koja su posle nje usledila. Među njima se nalazi i verovatno najperverznija priča o jednokratnom seksualnom odnosu sa majčinom prijateljicom koju je zaskočio posle sahrane – „Bio sam gotov za tri sekunde. Ni glasa nije pustila“.
Siffredi na križu
Prvih pola sata filma je obojeno apologetičnim tonom, ali kompenzacija za to sledi – Rocco se razotkriva kao sirov, surov i fizički istrošen („Bole me kičma i kolena, leđa su mi pukla. Ne mogu više“). Jedino na čemu su Thierry Demaizier & Alban Teurlai morali više poraditi je sinergija Rocco Siffredi & Kelly Stafford – jedine žene koja je ikada projektovala seksualnu animalnost istovetnu njegovoj. Njihove saradnje u pornografskim produkcijama su postale legendarne i zato je šteta što se Kelly pojavljuje tek u poslednjoj trećini filma. Nekome ko nije upoznat sa prethodno pomenutim detaljima, promaćiće značaj njenog pristanka da učestvuje u poslednjoj Rocco Siffredi produkciji, deset godina po odlasku iz porno branše. Ni do ove prilike da se iz blizine vidi i čuje Stafford, jaka žena sa šokantnim stavovima, ne bi došlo da usred snimanja dokumentarca Siffredi nije doneo odluku da prekine da se bavi pornografijom. Ono što niko nije mogao da predvidi, vodilo je finalnim i najfinijim momentima u filmu – dokumentovanju nastanka Roccovog oproštajnog pornića za koji je spremio nešto sasvim posebno; na sebe je prvi i poslednji put preuzeo ulogu muškarca kao objekta, simbolično razapetog na krst, sa Kelly kao svojom gospodaricom.
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
