‘Strašna majka’ odvaja se od obitelji da bi objavila knjigu
U dva gruzijska filma koja su pokazana na 23. Sarajevo film festivalu, centralne uloge igraju jake žene istog zvučnog imena – Manana, svaka za sebe u osebujnoj borbi za samo-ostvarenjem uz radikalnu odluku da se odvoje od svojih obitelji.
Prvenac Ane Urushadze ‘Strašna majka’ (‘Sashishi Deda’) koji je nedavno doživeo svetsku premijeru na takmičarskom programu u Locarnu i dobitnik je Srca Sarajeva za najbolji film, prati put pedesetogodišnje spisateljice (izvanredna Nato Murvanidze) koja danonoćno radi na autobiografskom romanu inspirisanom svakodnevnicom i najbanalnijim detaljima sa kojima se susreće u svoja četiri zida ili u susedstvu. Sa jasnom kritikom duboko patrijarhalnog društva, Urushadze svoju glavnu protagonistkinju baca u avanturu rastanka od prethodnog života kao jedinog puta u sprovođenju nakane da završi književno delo koje ostatak porodice, zbog jasnih sličnosti sa realnošću i šokantno eksplicitnih erotskih elemenata, u prvom momentu zaprepašćuje a onda i navodi da objavljivanju ove knjige kaže jasno – ne.
Teški snovi u koje Manana posle opsesivnog višesatnog pisanja pada, obeleženi su osećajem krivnje i čežnje za slobodom i bacaju je sve dublje u priče koje je slušala od svoje majke koja je izvršila samoubistvo dok je ova bila dete. Ona sebe počinje da sanja kao filipinsko mitološko biće – krilatu ženu Manananggal koja se noću hrani krvlju trudnica i nerođenom decom, što je jasna referenca na njen prisilan kućanski život pod čizmom patrijarhata u kome ne može da razvije krila i poleti drugim putem. Uz dominantnog muža Anrija (Dimitri Tatishvili ) koji uz nonšalantnu „brižnost“ kritikuje Mananin izgled (žena mora da se neguje), svakodnevne navike (gde je bila i šta je radila) i odluke (zašto ne piše nešto drugo) i blatantnu nezainteresovanost troje dece za ono što je ispunjava, ona se postepeno osmeljuje na to da se preseli kod jedine osobe koja joj pruža bezuslovnu podršku u spisateljskom poduhvatu – vlasnika papirnice Nukrija (Ramaz Ioseliani), koji svoju radnju drži u neposrednom komšiluku i svim silama pokušava da nađe izavača za knjigu. Manana će prethodno doživeti spaljivanje navodno jedine kopije romana na terasi svoga stana i muževljevu želju da bilo kakve tragove postojanja tog „blamantnog dela“ izbriše sa njenog kompjutera. Smeli dnevnik njene svakodnevnice, vrstu auto-terapije nezadovoljstva zbog braka sa pogrešnim muškarcem i zarobljeničkog života domaćice u okruženju nesamostalnih članova obitelji koji njenu prezentnost uzimaju zdravo za gotovo, spašava Nukri.
Radnja je smeštena u sivilo betonske post-sovjetske arhitekture Tbilisija, monstruozno ružnih i preteće zapuštenih fasada koje sa lakoćom gutaju optimizam i pojačavaju dramski element filma. Dok se kreće mostom koji spaja njenu stambenu zgradu sa spoljnim svetom, Manana se pretvara u jedinu mrlju boje koja zrači životom i fotografija Konstantina Esadzea (ove godine zaslužan i za fantastičnu atmosferu filma ‘Dede’ Mariam Khatchvani) kojom dominiraju hladne plavičaste i sive boje, daje odličnu podršku radnji. U jednoj priči o kreativnoj emancipaciji, Urushadze ne uspeva samo da da sliku patrijarhalnog društva sa svojom striktnom podelom porodičnih uloga, već i traume koje donosi odrastanje sa otuđenim ocem i odsustvom majke, ali i pogrešno donešenih odluka. (8/10)
Režija: Ana Urushadze
Direktor Fotografije: Mindia Esadze
Muzika: Nika Pasuri
Uloge: Nata Murvanidze, Dimitri Tatishvili, Ramaz Ioseliani, Avtandil Makharadze, Anastasia Chanturaia
Intervju s redateljicom na Sarajevo Film Festivalu
‘My Happy Family’ – obitelj u krizi kad se jedna članica odvoji
‘My Happy Family’, drugi dugometražni igrani film Nane Ekvtimishvili i Simona Grossa, premijerno pokazan početkom godine na Sundance festivalu, zalazi u mikrokosmos jedne obitelji koja počinje da zapada u krizu odlukom glavne junakinje da se odvoji od njene matice.
Stešnjena u sedamdesetak kvadrata stambenog prostora, Mananina porodica živi po standardima patrijarhalnog gruzijskog društva u kući u kojoj zapravo glavnu reč vodi Lamara (Berta Khapava), džangrizava sveznajuća starica koja ćerki, profesorki književnosti ne da da diše. Usko kadriranje snimatelja Tudora Vladimira Pandurua uvećava doživljaj skučenosti koja uz izvanredan dizajn zvuka Paate Godziashvilija daje iznijansiranu psihološku pozadinu Mananine želje za fizičkim bekstvom. Dok se familja uvećava udajom dvadesetdvogodišnje ćerke Nino (Tsisia Qumsashvili), Mananin zrak se sve više stanjuje i ona se daje u potragu za sopstvenim stanom u kome, u savršenoj tišini, konačno može da se prepusti samoj sebi – slušanju klasične muzike, sviranju gitare i čitanju knjiga. Na ovaj krupan korak se međutim odlučuje tek onda kada joj mlada učenica saopštava da je izostajala sa časova zbog toga što se prvo udala, a onda i razvela, jednostavno zbog neslaganja sa mužem. Hrabrost mlade devojke je dovoljna da inicira poslednju etapu plana i Manana (Ia Shugliashvili, gruzijska pozorišna glumica i kantautorka) bez oklevanja i dodatno ponuknuta nedavnom neželjenom rođendanskom žurkom u njenu čast, pakuje najneophodnije i napušta kuću – praćena po stanu naizmeničnim napadima histerije i gneva Lamare, i flegmatičnim komentarima ostarelog oca Otara (Goven Cheishvili), opsednutog sopstvenom smrću.
Njen nemi beg familiju baca u stanje nemoći i šoka i pritisak da na nju svoju odluku o odseljenju promeni, sve više raste. Mlađi brat Rezo (Dimitri Oragvelidze) se agresivno meša u sestrin život angažujući prijatelja iz detinjstva koji živi u njenom susedstvu da drži oko na ljudima koji ulaze i izlaze iz stana i on je uporan kamen spoticanja u Mananinoj emancipaciji.
Međuljudski odnosi oslikani u ‘My Happy Family’ su minijaturan portret gruzijskog društva obeleženog jasnim polnim podelama i očekivanjima od žene da pomirljivo trpi ulogu nasleđenu od rođenja. I dok Manana stoički odoleva nasrtajima „savetodavnog odbora“ predvođenog njenim bratom i „čičama koji znaju sve o životu“ ne videći razlog da da bilo kakvo objašnjenje za odluku o započinanju novog, osamostaljenog poglavlja, gnev njene sredine sve više raste, sve dok dinamika ne počne da se menja promenama u pojedinačnim odnosima isprepletanih prevarama i svađama. Snaga Mananinog karaktera je u nepomirljivoj mirnoći i odlučnosti u sprovođenju plana o sopstvenoj budućnosti, bez gorčine, drame i teških reči. Čak i onda kada sasvim slučajno, tokom proslave trideset pet godina mature saznaje da je njen muž Soso (Merab Ninidze – poslednji put viđen u ‘Jupiter’s Moon’ Kornéla Mundruczóa, u glavnom takmičarskom programu Cannesa) pre 15 godina imao aferu sa lokalnom frizerkom koja mu je rodila sina, ona ne gubi kontrolu, već iz radoznalosti odlazi, pod maskom čitačice gasa, u kuću svoje nekadašnje suparnice da snimi situaciju. Obavivši svoju misiju, nikada neće nikome pomenuti svežu spoznaju i miri se sa činjenicom da o svome mužu zna manje od šire okoline.
Rediteljski duo Ekvtimishvili & Gross, se vodi snažnim (sopstvenim) scenariom bez očekivanih obrta sa izvesnim krajem i poslednji kadar govori o tome da je pomirenje supružnika – koji ustvari nemaju stres jedan sa drugim moguće, ali verovatno tu, u samoći novog stana. (9/10)
Režija: Nana Ekvtimishvili, Simon Gross
Scenario: Nana Ekvtimishvili
Uloge: Ia Shugliashvili, Merab Ninidze, Berta Khapava, Tsisia Qumsashvili, Giorgi Khurtsilava, Giorgi Tabidze, Goven Cheishvili, Dimitri Oragvelidze
Direktor Fotografije: Tudor Vladimir Panduru
Trailer filma
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
