Dokumentarac ‘Dole’ – traženje identiteta između Dalmacije i Austrije
U godini u kojoj se obeležava pedesetogodišnjica potpisivanja Sporazuma o regulisanju zapošljavanja jugoslovenskih radnika između nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Austrije, austrijski mediji beskrvno prate kulturne manifestacije koje odaju priznanje gastarbajterima, ljudima koji su značajno doprineli re-izgradnji njihove zemlje. Problematičan odnos koji kako Austrijanci, tako i narodi bivše Jugoslavije imaju prema ljudima na privremenom radu, sadržan je u nizu predrasuda koje su u mnogim slučajevima potpuno apsurdne, a o kojima naočigled nije neophodno raspredati. Upravo iz tog ubeđenja se rodio vakuum u kome su važne istorijske činjenice – pre svega motivi za najveći talas dobrovoljnih evropskih ekonomskih migranata dvadesetog veka – poput zapakovane robe izgubile miris, ukus i boju.
Na potezu Dalmacija-Linc
Film koji bi mogao razbiti par predrasuda, a neke od njih eventualno pojačati je dokumentarac ‘Dole’ Đorđa Čenića/ Hermanna Pescekasa (‘A’, 2016.), jedan od pobednika Crossing Europe festivala koji će u okviru takmičarskog programa dokumentarnog filma u avgustu imati internacionalnu premijeru na Sarajevo film festivalu. Baziran na Čenićevoj intimnoj porodičnoj sagi, film pokazuje sliku gastarbajterskog života iza kulisa, emotivno i duhovito, koristeći se originalnim televizijskim materijalom, porodičnim fotografijama, amaterskim video snimcima i intervjuima sa članovima porodice – onih koji su otišli, ali i onih koji su ostali. Snimanje ove austrijske produkcije je trajalo šest godina, na potezu Linc-Dalmacija na hrvatskom i nemačkom jeziku obojenim jakim lokalnim dijalektom.
Za prosečnog gastarbajtera, jedina očigledno relevantna geografska linija je ona koja odvaja njegovu trenutnu (ili u međuvremenu trajnu) adresu boravka od postojbine, deleći čitav evropski kotinent na pojmove: gore i dole. Režiser Đorđe Čenić*, rođen 1975. u Lincu, u gastarbajterskoj porodici koja je tu iz Hrvatske pristigla krajem 1960-ih, svoju jednoiposatnu autobiografsku vožnju u potrazi za sopstvenim identitetom započinje uspomenama iz južne hemisfere i nastavlja je u svim pravcima.
Prvo Hrvat, pa Srbin, onda Jugosloven
Čenić sa poetskom lakoćom gledaoca vodi kroz prošlost i sadašnjicu, iako se ne bavi uvek lakim temama. Ne izostavlja neprijatne detalje kojima prilazi hrabro i analitički kod – za obrađivanje – problematičnih situacija kao što su rađanje nacionalizma ili početak rata u Hrvatskoj. Iznenađujuća je iskrenost kojom priča o tranformaciji od Hrvata („do 1988. sam mislio da sam Hrvat“), preko okorelog Srbina („U kakvom sam filmu bio?“) do Jugoslovena u momentu kada zemlja tog imena više ne postoji. U dvadesetak filmskih minuta sažete istorije jugoslovenskog ludila u koje je svako, hteo-ne hteo tokom 1990-ih bio usisan, nalazimo kompaktnu, iz ličnog ugla obrađenu priču koja pokazuje rađanje histerije oko Slobodana Miloševića u tzv. Krajini, pre svega uvidom u uticaj srpske pravoslavne crkve na cementiranje nacionalnog identiteta, arhivskim snimkom skupa u Srbu (25.7.1990) na kome je proglašena Deklaracija o suverenosti i autonimiji srpskog naroda, upotrebom isečaka iz domaćih i stranih vesti i kratkom, ali vizuelno i narativno moćnom analizom sopstvenog etno-slepila koje je nestalo onog momenta kada je izbio rat. Bez obzira na splet okolnosti dokumentovan u ovom poglavlju, film ne skreće u pravcu jednoobrazne slike doživljenog, već dobija ramove univerzalne tragedije u kojoj činjenice prevladavaju nad emocijama. Rat postaje samo jedan deo konfuznog unutrašnjeg života članova dijaspore koji se teško snalaze u svakoj od sredina. Pri kraju filma Čenićev otac komentariše osećaj deplaciranosti u Austriji: „To je ja mislim ta ljubomora. Cijeniš je (Austriju) a ne moš je voliti zato što ti ne možeš postati deo toga… I onda si prosto protiv… Najbolje je biti u svojoj domovini, tamo gde sam rođen, ali to više nije naša domovina“.
Unten_Filmausschnitt 2 from rotorfilm on Vimeo.
Čenić se kroz sopstveni život kreće radoznalošću deteta koje samo što ne zatapše kada čuje neku novu informaciju. U jednom momentu je poetičan i sentimentalan, u drugom udubljen u zagonetku iznenadnog raspada dva neraskidivo vezana sveta, onog „dole“ i onog „gore“ koji je, pre svega kroz postojanje jugoslovenskih klubova, dijasporu decenijama lečio od nostalgije i kulturne izolacije. U kulturno-umetničkim udruženjima (Verein) se održavaju priredbe, igraju se šah ili fudbal, deca se upisuju na folklor i polažu zakletvu Drugu Titu na priredbama na kojima postaju njegovi pioniri. U nekom momentu Čenić citira glas iz detinjstva – čemu služe lekcije o socijalističkom samoupravljanju usred Austrije? Čitava dijaspora živi u velikom balonu od sapunice u kome nije potrebno znati „domaći“ jezik i nositi se sa činjenicom da je njeno prisustvo van radničke stvarnosti u najvećem metalurškom koncernu Austrije – voestalpine AG – nepoželjno. I tu, iza priče o familiji koja je neraskidivo vezana za voestalpine AG, vidimo prve barake u kojoj je bila smeštena, iste one u kojima su tokom Drugog svetskog rata živeli logoraši na prinudnom radu u fabrici, osnovanoj 1938.
Prvi s prezimenom na “-ić” u vrtiću
Gubljenje identiteta je jednako bitan element filma kao i traženje mesta u austrijskom društvu koje je prvih nekoliko decenija hermetički zatvoreno. Šta je pre četrdeset godina značilo biti prvo dete sa prezimenom na „-ić“ u vrtiću, a kasnije i u osnovnoj školi, manje je pitanje porekla a više socijalnog staleža, objašnjava smiren glas režisera. Dok su gastarbajterske porodice stešnjene u preskupim, izanđalim minijaturnim stanovima punim vlage, sa kupatilima i wc-ima za sve stanare zgrade, austrijska deca spavaju u svojim zasebnim sobama, u krevetima koje ne moraju deliti sa drugima. Čenić spava sa roditeljima u krevetu do svoje desete godine i čezne za dalekom budućnošću u kojoj će imati dovoljno prostora da kod sebe pozove nekog od drugara iz škole. Kuća koja se gradi u Hrvatskoj bi trebala ispuniti taj san. Tamo su more, sloboda i pripadnost, a u Austriji stešnjenost, oskudica i otuđenost. Međutim, obe strane života podeljenog na duga leta u Hrvatskoj na koja se sa čežnjom čeka čitave godine i onog provedenog u Linzu, opisane su jednakom toplinom. Lutanje između radikalno oprečnih emocija se kreće putanjom orkestrirane psiho-terapije tokom koje pacijent umesto kauča, kao oslonac koristi kameru kojoj, u dnevničkom maniru, poverava svoja razmišljanja. Ljubopitljivo i setno, on prevrće svaki kamen na koji je stao, vodeći gledaoca od kraja u kome je odrastao, do školskih klupa, maškara i nedosežnih vila od kojih ga je delila samo jedna ulica. Zaranja u surovu realnost u kojoj gastarbajteri šalju svoju decu u u Jugoslaviju da odrastaju sa babama i dedama zato što im radna vremena oduzimaju opciju predanog roditeljstva. On govori o rastancima i dirljivim okupljanjima i o odluci svojih roditelja da se ne rastanu od dece. Ta večita potraga za sobom koja ne muči samo njega već i čitavu dijasporu, sagleda se u jednoj jedinoj rečenici Čenićeve majke: „Ma koga interesuje život gastarbajtera?“. Pod tim kolektivnim ubeđenjem koje jedino nije delio autor nastao je čitav film, čiji je uspeh doneo nevericu.
Čenić gledaoca kroz film nosi zvukom sopstvenog glasa, pripovedaIačkim ili pevačkim. Nekoliko pesama u njegovoj kompoziciji i izvođenju se provlače kroz određene sekvence, pojačavajući narativ.
*Rođen 1975. u Linzu kao “gastarbajtersko” dijete. Završio povijest u Salzburgu, gdje dolazi u kontakt sa dokumentarnim filmom. Živi i radi u Salzburgu kao muzičar i filmotvorac. Član udruženja nezavisnih filmotvoraca “Studio West. Independent Film”. “Der Zeremonienmeister” (short doc 2000.) “Romski Bal” (doc 2006.).