Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
Goebels se smije u grobu
Basara: Ljubinka Zaharova
Najsmešnija strana ukrajinskog rata bez sumnje je ruska ratna propaganda, koja kao da nije naučila ništa od jedne od najboljih ratnih (i svih drugih) propagandi ovog čemernog sveta. U poređenju s ruskom, čak i Miloševićeva propaganda iz devedesetih izgleda krajnje profesionalno. Ratne propagande po definiciji moraju da lažu i maste – čine to i predratne – al’ uprkos tome što svi znaju da su propagande najobičnije laganje i mašćenje, propagandna laganja i mašćenja, ako hoće da budu efikasna, moraju zvučati/izgledati tako da tragične pojave poput rata izgledaju ozbiljno, a ne smešno. Jer, pazite, ako propagandna mašinerija deluje smešno i neozbiljno, deo smehotresnosti i irelevantnosti se po zakonu spojenih sudova prenese i na propagandinu državnu i vojnu mašineriju. Nemam, naravno, dokaza, ali tvrd vam stojim da je odluci Amerike i EU da obilno potpomogne ukrajinsku vojsku više doprinela junakinja naše današnje kolumne, najsmehotresnija ratna pojava, Marija Zaharova, nego svi apeli Zelenskog i „slobodnog sveta“… piše nasmijani Svetislav Basara.
