Što je pokazalo provedeno kriminalističko istraživanje službenika Policijske postaje Vodice u župnim poslovnim knjigama? Čekajte, kako mislite, crkva nema poslovnih knjiga? Što bi svakako bilo – sad ste i vi shvatili – najgluplje od sviju glupih pitanja. E, sad može “ali dobro”: ali dobro, recimo, da je bilo sve kako kaže vijest: da je “besramna kradljivica” s ciljem ostvarivanja protupravne imovinske koristi ušla u crkvu i iz košarice za milodare svetom Anti pred nosom uzela dva eura (Šibenski). Dobro, pet. U tom slučaju, naime, iscrpili smo sva glupa, i ostalo nam je samo ono ključno teološko pitanje – pa što da je gospođa i uzela par novčića iz košarice za milodare? Ili, da preformuliram: pa što? Sam smisao milodara, tumačio mi je barba Ivo, je poravnavanje između onih koji imaju, a ne treba im, i onih kojima treba, a nemaju. A Gospi sigurno ne treba. Boris Dežulović za N1
Rudarsko-kemijska rekla-kazala pitanja
Basara: Tema jučerašnje kolumne
Istorijsko iskustvo me je još davnih dana poučilo da je dibidus neučinkovito poricati bilo koju glasinu i dubaru, npr. da si naguzio kozu, i u tom smislu sam kozojebima – kako onim lažno optuženima, tako i onim stvarnim – uvek davao besplatan pravni savet: kad god vas optuže da ste naguzili kozu, vi „s ponosom“ recite: „Šta naguzio, i u uši sam zavrtao“. Sledstveno sam i ja poznanicima „zavrnuo uši“. Naravno, da sam za litijum, rekao sam. I ne samo da sam za litijum. Ja sam i za silicijum, kalcijum, magnezijum, da ne dužim, za ceo periodni sistem elementa. Tako sam, bačanjem u sprdnju, poznanike ućutkao, ali ih nisam razuverio.
Pogrešan utisak da sam ZA litijum (i da ne podržavam „borbu protiv litijuma“) proistekao je iz (namerno) pogrešnog razumevanja mog kuhinjskog, ekonomsko političkog džaba krečenja, koje je govorilo otprilike sledeće: zemlje koje ne idu u korak s vremenom i tehnologijom vreme pregazi i pretvori ih u deponiju ili rudnik jeftinih sirovina. Svetislav Basara s danom zakašnjenja u naslovu (a možda i u pravo vrijeme).
