‘Gnjev mirnog čovjeka’ – siguran i nadahnut režijski debi poznatog glumca

Nervozan vozač sedi za volanom automobila parkiranog ispred draguljarnice. Iz nje izlaze trojica maskiranih pljačkaša i čovek koji pokušava da ih zaustavi. Oni ga udaraju i nastavljaju da beže, ali ne uspevaju da stignu do automobila pre policije, pa se razilaze pešice dok policija juri automobil, uspeva da ga sustigne, savlada i uhapsi vozača.

Nakon furiozne uvodne scene, film uplovljava u mirnije vode. Lagano jeziva atmosfera je prisutna zbog miljea polu-sveta koji vidimo. Reč je o šljakersko-luzerskoj periferiji Madrida i jednom partikularnom baru koji drže brat Juanjo (Jimenez) i sestra Ana (Diaz) umornih, gotovo izmučenih lica. Oni tu dovode sitnu decu, dok ekipa pijanči i igra karte. Iz mase ljudi se svojom mirnoćom izdvaja Jose (de la Tore) i profilira kao glavni lik. Osim poseta baru, on dosta vremena provodi u bolnici pored svog oca koji leži u komi, u svom stanu i za kompjuterom vodeći sa Anom noćne razgovore. Njih dvoje će započeti i (ne baš tako) tajnu vezu dok je njen muž u zatvoru…

I tu se priče povezuju: Anin muž Curro (Callejo) je vozač iz prve scene, čovek kojeg su njegovi pajtosi pretukli je Joseov otac, a žrtva koja nije preživela bila je njegova verenica. Jose je, znači, na vrlo planiranom putu osvete, a Anina primedba kako on ne pripada miljeu oko bara dobija sasvim novo značenje. To što se Ana sklonila kod njega od svog sveže puštenog muža, Jose će iskoristiti kako bi njega ucenio ne samo da mu kaže ko su banditi sa kojima je išao u pljačku, već i da mu pomogne da ih pronađe.

Ono što sledi je klasičan triler osvete, ali urađen sa šmekom, znanjem i duhom. Vidljivi su tragovi američkog svevremenskog “backwoods noira”, ali i starih majstora poput Peckinpaha, naročito glede postavke scene i korištenja kako glumaca, tako i statista kao teksture. Prvo, nespretno ubistvo je zapravo i jedino koje vidimo u kadru i jako asocira na Saulnierov ‘Blue Ruin’, kao uostalom i standard mirnog i dragog (možda čak i dobrog) čoveka koji se sveti.
https://www.youtube.com/watch?v=RDYwcId73FM

‘The Fury of a Patient Man’ pre svega deluje autentično, ma koliko priča bila klasična za žanrovsku kinematografiju. Prvo što ćemo primetiti je zrnasta fotografija na traci od 16mm kao jasna asocijacija na trilere iz “zlatnog doba”, 70-ih godina prošlog stoleća. Reditelj Arevalo i direktor fotografije Arnau Valls Colomer optiraju za kameru iz ruke, postižući ne samo veristički efekat na tragu francuskih novovalnih trilera, već i onaj psihološki jer se kamera najčešće zaustavlja na vrlo ekspresivnim licima glumaca. Dizajn zvuka tome takođe doprinosi, naročito sa onim utišavanjima na za to neočekivanim mestima, kao i rapidna montaža.

Po svemu sudeći, ‘The Fury of a Patient Man’ deluje kao delo vrlo iskusnog, verziranog i nastudiranog autora. Raul Arevalo, međutim, to nije, odnosno nije još. Zapravo, on je po vokaciji glumac kojeg se možda sećate iz španskog ruralnog noira ‘La isla minima’ i još dosta naslova iz ovog milenijuma i ovo mu je prva režija. Njegov ko-scenarista David Pulido je takođe debitant. To se, međutim, ne poznaje po sigurnosti sa kojom pristupaju filmu. Arevalo je već pola posla odradio kada je sebe isključio iz castinga, on je inače dobar glumac, ali teško da bi kao reditelj po prvi put uspeo da izrežira sebe, a zajedno sa Pulidom je napisao izvrstan scenario bez suvišnog objašnjavanja, čemu su neiskusni pisci skloni.

Kvalitet filma je u najboljoj meri prepoznala nacionalna akademija za film dodelivši mu četiri nagrade Goya, za najbolju debitantsku režiju, najbolji debitanstki scenario, najbolju sporednu ulogu (Manolo Solo kao brbljivi sitni kriminalac Santi), te onu glavnu za najbolji film, uz još pregršt nominacija. Kvalitet je prepoznala i motovunska publika u godini kada je festival više okrenut ka inteligentnom, “offbeat” žanrovskom filmu nego ranije. Čak i ona koja je sa potpisnikom ovih redova film gledala u nezahvalnom, repriznom jutarnjem terminu. (8/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.