Svetislav Basara: Klozeti i demokratija - Monitor.hr
09.08. (09:00)

Nije za tankoćutne

Svetislav Basara: Klozeti i demokratija

Pročitavši naslov naše današnje kolumne, sigurno ste se zapitali kakve veze imaju klozeti i demokratija. Odgovor je – višestruke. Budući da je po stručnoj oceni Ljilje Smajlovićke moja neznatnost „čovek klozetskih metafora“, osećam se pozvanim da našu današnju kolumnu posvetim nekim demokratsko-klozetskim metaforama. Naša tema je pitanje od 1.000.000.000 sendviča: kakva je drugačija politika mogla nastati u društvu koje u prestoničkim kafanskim klozetima gaca po govnima nego politika teških sranja. Izađimo iz nužnika na ulice, pa se zapitajmo – kakav je mogao biti urbanizam u prestonici u kojoj je usred centra, na Slaviji, decenijama zjapila deponija isluženih šporeta i mrtvih mačaka – oni sa dužim pamćenjem setiće se Mitićeve rupe. Iliti poetski rečeno – nema demokratije i dobre politike dok se ne obriše dupe. Opšta kultivisanost počinje u nužnicima… piše Svetislav Basara.


Slične vijesti

Utorak (22:30)

Svi za jednog, jedan protiv svega

Basara: Slavko, Marko i Janko 2

Kad god, recimo, Novak Đoković, „naš Nole“, napravi neki sportski pičvajz – napuši npr. sudiju ili u besu hitne lopticu u publiku, pa popije opomenu – Srbija se momentalno ujedini u napušavanju sudije. Vladini, nevladini, antivladini mediji su jednodušni u oceni da je Novaku „učinjena nepravda“ i da je opomenu popio zato što je Srbin. Nije to tako samo u sportu nego u svemu, a to je posledica devetnaestovekovne dubare o „dobrim Srbima“ koji se rađaju neiskvareni, prepošteni i visokomoralni i koji su – budući da su pravoslavne vere – po difoltu uvek u pravu. Piše Svetislav Basara za Kurir

22.11. (10:00)

Šta dete zna koliko je križ težak

Basara: Uterivanje veronauka

Zbog veronauka ili veronauke je nastala još jedna srpska podela. Vrh SPC i patrijaršijski pridvorski paraziti su izašli u javnost s predlogom (ili pre naređenjem) da se veronauk unapredi u obavezan predmet, a da veroučitelji – glupe li reči – ubuduće imaju biti u stalnom radnom odnosu. Slične podele su izbijale i početkom dvehiljaditih, kad je veronauk vraćen u škole kao izborni predmet i sa alternativom, tzv. građanskim vaspitanjem… Srpske, dakle, podele bukte. Neki kažu da veronauk treba da bude obavezan predmet, neki da treba da bude tri časa veronauka dnevno, neki, opet, kažu da to ič ne treba jer da je Srbija laička država. A šta ja kažem? Kažem da je veronauk potreban i da bi bilo dobro da bude obavezan predmet. Ali ne ovakav kakav je sada, i ne za uzrast kome se predaje. Deca uzrasta od sedam ili 10 godina nisu naprosto u stanju da shvate tako komplikovanu materiju. I ne samo to, bez obzira na uzrast, religioznost se ne može nabubati, niti se neko u pobožnost može uterati; to dolazi iznutra piše Svetislav Basara o toj vječnoj dilemi.

15.11. (18:00)

Policija voli uličnu umetnost

Basara: Muralna Panika

Elem, prekjuče uapsili Aidu Ćorović zbog toga što je jajima gađala mural Ratka Mladića namalan na ćošku Njegoševe i Alekse Nenadovića. Ćorovićeva je ubrzo puštena iz apsa s prekršajnom prijavom. Mural je i dalje pod danonoćnom policajnom stražom. Neka neprijatna pitanja su ostala da lebde obavijena oblakom mindžinog dima. Evo jednog. Zašto je, recimo, privođenje Aide Ćorović osudilo dvadesetak nevladinih organizacija, a od političkih partija samo Zajedno za Srbiju, LDP i Stranka slobode i pravde. Ako se pitate zašto druge opozicione partije nisu reagovale, uncle Bas će vas prosvetliti: nisu reagovale ili 1. zato što je Mladić i za njih srbski heroj (te su većina) ili 2. zato što računaju (naravno bez krčmara) na glasove naručioca, autora i poklonika Mladićevog murala. Pseudoopozicione su novine, a verovatno i televizori, moralno zdravo uspaničeno graknuli kako „Vučićeva policija čuva Mladićev mural“. Što jeste činjenica, koja ipak ne bi trebalo da odgurne u zaborav činjenicu da je, pre nego što je uapšen i sproveden u Hag, Mladića čuvala policija i Udba Borisa Tadića. Zvanična verzija Tadića bi, ako biste joj napravili neprijatno pitanje, zacelo rekla da ona, tj. njena policija i Udba, „nije znala“ gde se Mladić krije, ali to bi izazvalo masovni pomor vrabaca pod strehom Prezidencijalnog konaka, koji bi pocrkali od smeha jer su to i oni (suviše) znali… piše Svetislav Basara za neki krivi medij, al glavno da piše. A ima i nastavak priče o Mladićevom muralu – Muralni konceptualizam.

13.11. (22:00)

Umjetnost pravljenja glupim

Basara: Muralni konceptualizam

Neskrivena namera Mladićevog murala – i mnoštva njemu sličnih – jeste da zastraši, da gurne prst u oko, da povredi, pripreti, ponizi itd. A koga? Eh, koga. Srpske karadušmane i domaće izdajnike. Srpske, međutim, karadušmane savršeno boli qwrz za Mladićev mural – nije namalan na njihovim zidovima – naprotiv, karadušmanima to ide naruku, dobro im dođe da svako malo lansiraju tezu o „genocidnosti srpskog naroda“. Evo, nije prošlo ni nekoliko dana a sa svih strana, ne samo iz komšiluka, na visoke srpske adrese su počele da stižu packe. To će u tabloidnim novinčinama i u televizorima – može biti i na visokim adresama – biti prokomentarisano ovako: „Šta nas boli qwrz, ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine, svoji smo na svome, mogu da nam pljunu pod prozor.“ Piše Svetislav Basara za Kurir

08.11. (11:00)

“Radimo kao da ćemo 100 godina živjeti, pripremamo se kao da će sutra rat.”

Svetislav Basara: Rat i Vila Mir

Moja neznatnost, inače, ne bi imala ništa protiv apsolutističke vladavine jednog otresitog generala, nekog pravoslavnog Franciska Franka, koji bi ovdašnji klatež naučio poznaniju prava. Ovde stavljamo tačku na zajebanciju. Prelazimo na ozbiljnu stvar, na pitanje od 1.000.000.000 evra: hoće li biti rata? Naravno da će ga biti, a kad će, to pitajte Đeknu. Rata naprosto mora biti. Počev od pamtivekovne apoftegme Heraklita takozvanog Mračnog – „rat je otac svih stvari“, pa sve do tu nedavno, zaključno s hipicima, koji su mislili da je pametnije da vodimo ljubav a ne rat – smatralo se zdravogotovim da je rat prirodno stanje čovečanstva, a da su periodi mira izuzeci koji potvrđuju pravilo i služe kao priprema za sledeći rat. Daleko, naravno, ratu lepa kuća, ali ratovi (i revolucije) gorki su lekovi, jedini efikasan iscelitelj jedne od najtežih bolesti ljudskog roda – inercije… piše Svetislav Basara o prednostima da novi predsjednik Srbije bude general, a ne više pravnik. Kandidat je na vidiku.

02.11. (16:00)

Nepromjenjivi tokovi povijesti

Basarin čas istorije plus virtualna varijanta: I posle Tita – Draža

Najpre da odgovorimo na pitanje od tri sendviča – koje se lažno predstavlja kao pitanje od 3.000.000.000.000.000 sendviča – kako je došlo do toga da se Josip Broz, a.k.a. Tito, praktično niotkuda pojavi u prestonici zemlje zlatnog pravoslavlja, da tu zasedne, da žari i pali do smrti, da posle smrti bude ožaljen i oplakan kao faraon, da bi samo nekoliko godina potom svi Srbi, sa izuzetkom generala Mirkovića, stali da ga zovu „Broz“ i da ga napušavaju na sav glas. Evo kako je to bilo… Elem, sve do 1943. Englezi su igrali na dva stola. I na Titovom i na Dražinom. Prelomili su tek kada je đeneral nekom zgodom – treba li uopšte reći dobro naćefleisan – razočaran što mu Englezi nisu ispunili neku želju, pred šefom britanske misije pri četnicima rekao da posle rata „slovenski narodi treba da se ujedine i povedu rat protiv Zapada.“ (Ako vam đeneralova izjava zvuči poznato, to je zato što je još uvek u opticaju.) – uči decu i starce Svetislav Basara. A ima i virtualni dodatak (što bi bilo da je bilo): A ako baš insistirate šta bi bilo da su se Englezi zajebali u računu pa ipak podržali Dražu, znajte da bi u tom slučaju sve bilo isto, samo što bi 1991. bila 1951.

26.10. (23:00)

Historia magistra vitae est ili...

Basara: Mikazi i prikaze

Da skratim. Mikaz & Co su po Titu pljuvali po odobrenju „s vrha“. Nikakvih problema nisu imali. Neki su bili i nagrađivani. Što nije bio slučaj sa pojedincima izvan disidentskog sistema koji bi se drznuli da nešto lanu. Makar i bukvalno zalajali. Tako je, recimo, bard Jaša Grobarov zaglavio dva meseca u Padinskoj skeli jer je pred „Gradskom kafanom“ dobacio nekim pesnicima, među kojima je bilo i disidenata: „Av-av-av, samo nek je Tito zdrav.“ Zvuči kao kosmodisk, ali je sušta istina. Piše Svetislav Basara za Kurir

25.10. (15:00)

Amerikanac u Beogradu

Basara: Na vrh Hila vrba mrda

Budući da smo mi ne samo naše nego i mačje jebalište velikih sila, blizu je pameti da Hil u Beograd ne dolazi s namerom da nekog strmopižđuje i da nešto uzima (Kosovo), nego da kako zna i ume smanji uticaj jednog drugog ambasadora, u datom slučaju – ruskog. Ako ste, neprejebivi kakvi ste, pomislili na ambasadora Nikaragve, zajebali ste se u računu. Mrzi me da proveravam hronologiju, ali čini mi se da je vest o Hilovom naimenovanju usledila nedugo nakon što se, prilikom skorašnje krize, ruski ambasador pojavio na kosovskoj granici u društvu najviših državnih i vojnih rukovodilaca, helikoptera i aviona u brišućem letu. E sad, ruski ambasador to sebi može (u stvari – mora) priuštiti, Srbija, međutim, kao mala zemlja domaćin, to ne bi smela da čini. Ruski ambasador na granici u kriznoj situaciji – to fakat odašilje Albancima poruku „jebaćemo vam majku, Rusi su nama“, ali s druge strane – a ta je strana i s one strane kosovske granice – pali crvenu lampicu i sve me to podseća na onog dilbera koji je zanemarivao taktiku, igrao za raju i završio u nižerazrednom Vratniku. Tako razmišlja Svetislav Basara o ustoličenju novog ambasadora SAD u Beogradu.

11.10. (12:00)

18 plus

Basara: Best of zadnjih 10 dana

Svetislav Basara se osvježen vratio s 20-dnevnog odmora, a mi linkali na samo jednu kolumnu. Pa evo kratak pregled od 1. oktobra:

  • Mirko, pazi infarkt. Tokom dvadeset dana, koliko sam bio na odmoru, politička fantastika u Srbiji je procvetala stotinom cvetova, a iz bogate ponude moju pažnju su privukla dva psihodelična bisera… Prvi je spektakularno otkriće (neuspele) zavere za ubistvo Visokog Mesta infarktom.
  • Jutro sa Ivanom Ivanovićem. Na sajtu Nova.rs se (vrlo samouvereno) samokandidovao Ivan Ivanović, zabavljač ovdašnji… Da sam, recimo, na Visokom Mestu, podzemnim kanalima bih podržao Ivanovićevu kandidaturu, članstvu i simpatizerstvu izdao direktivu da glasa za Ivanovića, zadržao sve mehanizme moći, čestitao Ivanoviću pobedu…
  • Mindžaranje po samaru. Pa, je­bo­te, po­mi­slih, mi smo ro­đa­ci ple­me­na iz Ama­zo­ni­je. I kod nas je „pi­č­ka ti ma­te­ri­na“ na­j­če­šća pso­v­ka. S tom ra­zli­kom što – pre­t­pos­ta­vljam sam, zbog iskva­re­nos­ti du­gim bo­ra­v­kom na evro­p­skom tlu – kod nas mi­n­dža ma­te­ri­na ni­je smr­t­na uvre­da, u stva­ri uo­p­šte ni­je uvre­da, pre je uzre­či­ca, po­ne­kad i izraz brat­ske na­klo­nos­ti, kao u si­tua­ci­ja­ma kad pa­j­taš po­sle du­žeg vre­me­na sre­t­ne pa­j­ta­ša pa mu sav oza­ren ka­že: „Pa, gde si, bre, pi­č­ka ti ma­te­ri­na.“
  • Opet u pm. A u PM. Pojma nemadoh da će visoko mindžaranje i priključenija prerasti u mini-serijal, ali namesti se tako. Pokleknuh pod težinom teme. Umal me ne ubi preteška reč. Moram progovoriti još neku na temu treba li psovati javno ili ne, makar progovorio na dupe. Evo šta dupe kaže. Decidirano – njet.
  • Šesti oktobar. Šta je to trebalo da se dogodi šestog oktobra 2000? Navodno je trebalo pritisnuti komandu delete – ili još bolje formatizovati disk – izbrisati 160 godina teških brljotina i instalirati novi operativni društveni sistem, najbolje onaj iz Zemlje Dembelije.
  • Sedmi oktobar. krenem sa Slavišom Lekićem u srbski Prezidencijalni konak da za magazin Status uradim dogovoreni intervju sa JexS-om Tadićem, koji je tada bio na vrhuncu polne i političke moći i došavši pred sporedni ulaz, shvatih da nema bitne razlike između sedišta srpskog predsednika u centru Beograda i zadružnog doma u Donjim Pičkovcima.
  • Dupe se dupetom izbija. Kakva koincidencija, možda čak i sinhronicitet.
10.10. (16:00)

Preporuka od vječnog satirika

Basara: Traktat o Tomi

Svoju recenziju filma “Toma” koji čini se ima odlične odjeke u publike kolumnist je sročio u riječi: Ima možda i dve nedelje otkako sam odgledao film „Toma“, ali sam strpljivo čekao da se potrevi neka tmurna subota, dan za kulturu, posle koje će osvanuti tmurna nedelja, najtužniji dan, pa da tek onda napišem amatersku recenziju filma. Po mom amaterskom, filmofilskom mišljenju, „Toma“ je najkompletniji srpski film „ikada“, što rekle novindžije. Jeste to tzv. bioskopski film – dakle film snimljen s namerom da bude masovno gledan – ali to je film koji je gledan (i koji će biti gledan) s jakim razlogom – pride i sa uživanjem – što u Srbiji nije uvek slučaj. Piše Svetislav Basara za Kurir