Zlatna palma drugi bi put u povijesti Cannesa mogla pripasti jednom zatvoreniku - Monitor.hr
12.05.2018. (07:30)

Jailhouse palm

Zlatna palma drugi bi put u povijesti Cannesa mogla pripasti jednom zatvoreniku

U canneskoj povijesti samo se jednom dogodilo da je Zlatnu palmu dobio redatelj koji je u tom trenutku bio u zatvoru. Bio je to turski režiser Yilmaz Guney 1982. Ali ako je suditi po reakcijama nakon premijere filma Leto, nije isključeno da Zlatna palma opet padne u ruke jednom zatvoreniku – ruskom režiseru Kirilu Serebrennikovom koji je nakon filma u kojem se bavi položajem pravoslavne vjere u Putinovoj Rusiji uhićen pod optužbama za pronevjeru novca u kazalištu, određen mu je kućni pritvor. Na crvenom je tepihu ekipa filma pozirala s kartonom na kojem je bilo njegovo ime. Jutarnji


Slične vijesti

11.06. (20:30)

Nakon 'Svetih motora'

Festival u Cannesu otvara romantični glazbeni film “Annette”

74. izdanje Filmskog festivala u Cannesu 7. srpnja otvoriti “Annette”, debi na engleskom jeziku redatelja Leosa Caraxa s Adamom Driverom i Marion Cotillard u glavnim ulogama, piše Slobodna. Film će također igrati u konkurenciji za glavnu nagradu. Film prate izvorne pjesme grupe Sparks, art-rock sastava koji su 1971. godine osnovali Ron i Russell Mael. Šef festivala Thierry Frémaux najavljuje ga kao umjetničko djelo jednog od najboljih redatelja današnjice, piše Deadline.com.

27.05.2019. (15:30)

Jurica Pavičić: Politički provokativna korejska crna komedija ‘Parazit’ zasluženo je pobijedila u Cannesu

Film Parasite o obitelji siromaha koja se postupno infiltrira i preuzme kućanstvo bogatog vlasnika IT tvrtke zasluženo je ponijela festivalsku nagradu. Riječ je o filmu koji je tijekom canneskih dvanaest dana pobudio najviše reakcija, najviše smijeha i aplauza, o filmu koji ima i nemali komercijalni potencijal, a kao plus mu treba dodati i to što je politički provokativan. Redatelj filma Bong Joon-ho i dosad je imao izvanrednih filmova, poput “Snowpiercera” i “Sjećanja na umorstvo” – piše Jurica Pavičić o nagrađenima u Cannesu.

20.05.2019. (10:30)

Jurica Pavičić iz Cannesa: Almodóvar je napravio svoj možda najbolji film u posljednjih deset godina

Ovog petka na canneskom je festivalu prikazan njegov najnoviji film Dolor y gloria (Bol i slava), film koji je dosad možda i najbliži tom opisu. Riječ je o filmu kojeg dio kritike ne bez razloga naziva Almodóvarovim “Osam i po”. Kroz priču o krizi ocvalog umjetnika, naime, Almodóvar se vraća na epizode, slike i motive iz svojih formativnih godina, uključujući Madrid doba movide, odrastanje uz majku te buđenje homoseksualnosti.

27.02.2019. (23:00)

Alejandro Gonzalez Inarritu (Oscari za Povratnik i Birdman) bit će predsjednik žirija 72. Filmskog festivala u Cannesu (14. do 25. svibnja)

26.05.2018. (20:27)

Izvještaj s francuske rivijere

Kritika nagrađenih iz Cannesa – vožnja kojoj se rado prepušta

Monitorova filmska kritičarka Marina Richter filmskom festivalu u Cannesu pogledala je ‘Hladni rat’ Pawela Pawlikowskog nagrađenog za najbolju režiju, kao ‘Ayku’ za koji je Samal Yeslyamove dobila nagradu za najbolju glumicu. Kritike oba filma, kao i dramedije ‘Dogman’ o čovjeku koji se bolje razumije s psima nego s ljudima, pročitajte ovdje.

26.05.2018. (18:23)

Pobjednici Cannesa – 2. dio: Pawlikowskom nagrada za režiju

Cold War, prvi celovečernji igrani film Pawela Pawlikowskog posle Ide koja mu je 2015. donela Oskara za najbolji film na stranom jeziku, jedno je od najmoćnijih ostvarenja koje je ovogodišnji Cannes festival imao da ponudi i to ne samo u takmičarskom programu. Opravdano nagrađen za najbolju režiju, filmu je zbog neospornog kvaliteta mogla da pripadne bilo koja od drugih nagrada, pre svega za glavnu glumicu. Uz dužno poštovanje odličnoj glumi Samal Yeslyamove u Ayki za koju je izglasao žiri, ona se ne može meriti sa slojevitošću role u koju je uskočila Joanna Kulig u filmu Pawlikowskog, ostavivši publiku naježene kože.

Pawel Pawlikowski se ponovo oslanja na 35-milimetarsku monohromnost direktora fotografije Lukasza Zala (Dovlatov 2018., Loving Vincent 2017.) sa kojim je sarađivao u Idi, u ovoj ljubavnoj drami koja se rađa u posleratnoj Poljskoj i umire u emigraciji, da bi se ponovo rodila u vanvremenskoj dimenziji. Cold War se otvara nizom scena snimljenih po poljskim selima, sa ljudima koji pevaju svoje regionalne narodne pesme, neki akapela, neki uz gudenje na raštimovanim instrumentima, okruženi domaćim životinjama i snežnim krajolicima. Prvih petnaestak minuta filma je deo muzičkog arhiva u nastajanju koji – putujući u jednako raštimovanom vozilu kroz čitavu zemlju – svojom opremom snimaju kompozitor/ dirigent Wiktor (Tomasz Kot) i muzikolog Irena (Agata Kulesza).

Dvoje eksperata pripremaju podlogu za formiranje kulturno-umetničkog društva specijalizovanog za poljsko folklorno nasleđe i na zvaničnom kastingu na koji su nešto kasnije dovedeni mladi ljudi iz svih krajeva zemlje, pojavljuje se Zula (Joanna Kulig) koja sem anđeoskog glasa i ‘je-ne-sais-quoi’ prezentnosti nema da ponudi ništa – sa niti jednom narodnom pesmom ili plesom na repertoaru. Ona je očigledno devojka iz grada koja traži opcije za preživljavanje. Naravno, njena lepota je faktor koji je u Wiktorovom slučaju stavlja ispred znatno kvalifikovanije kandidatkinje, na (nedovoljno jako) negodovanje koleginice. Međutim, neće proteći mnogo vremena a da više niko ne stavlja u pitanje Zulinu ulogu u ansamblu. Njen talenat je ogroman, pogotovu glasovni koji se iznad hora izdiže u snažnoj, ličnoj interpretaciji pevanog. Pawlikowski ovde poseže i za biografskim (kulturno-umetničko društvo je inspirisano čuvenom Masowsze trupom osnovanom 1948., nazvanom prema istoimenom regionu) i za autobiografskim elementima – centralna priča crpi snagu iz dešavanja vezanih za redateljeve roditelje, što se može iščitati iz završne zahvalnice.

Dok se dvoje ljubavnika jedno drugom polako fizički približava, KUD postaje sve jača meta političkih pritisaka i repertoar koji slavi kulturno nasleđe se pretvara u još jednu instituciju za slavljenje komunističke revolucije. Otpor uprave je uzaludan i pokušaj da se prenese poruka da seljaci nikada nisu pevali o revoluciji udara u gluhe partijske uši. Pod takvim okolnostima, Wiktor se odlučuje na beg u inostranstvo u čemu ne dobija očekivanu podršku svoje velike ljubavi koja je zadovoljna svojim nenadano uspešnim životom, makar on bio u komunističkoj Poljskoj.

Jedna od stvari po kojoj će se Cold War pamtiti je muzika koja varira od klasične, preko jazza, rocka do folklorne, u vanredno dobrom aranžmanu (kraljevstvo za soundtrack!) Način na koji prati film je besprekoran, vozeći radnju kroz sve prekretnice – ljubav i srcelom, političke promene i teške odluke. Samo će limitiran broj gledalaca, na primer, prepoznati izvornu pesmu Vlastimira Pavlovića Svilen Konac koju hor izvodi na svome gostovanju u Zadru negde 60-ih, ali će zato zvuci jazz standarda odjeknuti glasnije kroz Zulin glas, tokom njene kratkotrajne, ali uspešne solo karijere u Francuskoj.

Radnja filma se odvija između 1949. i polovine 1960-ih i tempo je dinamičan, kompaktan. U 84 minuta (Pawlikowski se drži svog standarda) nema vremena za predah i to je vožnja kojoj se gledatelj rado prepušta. (9/10)

Kazahstanski redatelj Sergey Dvortsevoy se u Cannes vratio sa svojim drugim autorskim filmom Ayka koji se našao u glavnom takmičarskom programu. Deset godina posle Tulpana, nagrađenog Grand Prixom Un Certain Regarda, Dvortsevoy ponovo kopa po ranama siromaštva, ovoga puta Kirgistanaca.

Priča je pomerena u Moskvu u kojoj veliki broj ljudi iz nekadašnjeg Sovjetskog Saveza boravi i radi ilegalno. Jedna od kirgistanskih radnica kojoj je istekla viza je i Ayka, mlada žena koja živi pod nemogućim uslovima u prenatrpanom, zapuštenom stanu sa ostalim bezpapirašima. Prljavština, vlaga, nedostatak svetlosti i vazduha (iz paranoje ‘vlasnika’ od racije, svi prozori su prelepljeni) u prostorijama koje dele po 5-6 ljudi, njezina su stvarnost, dok pokušava da zaradi pare koje duguje mafiji iz svoje domovine.

Ayka (Semal Yeslyamova, koje je igrala sporednu ulogu u Tulpanu) upoznajemo dok leži u porodilištu uz uzglavlje krevetca svog neželjenog novorođenčeta. Prvu priliku koja joj se pruža ona koristi da pobegne u snežnu oluju i odatle se zapućuje na rad u štrokavu, sakrivenu radionicu za obradu pilića, pravo u ruke prevaranata koji će naposletku pobeći sa platama svih žena koje su tu radile nedelju dana.

Post-porođajni bolovi i patnje kroz koje prolazi su neodvojiv deo svakog koraka koji Ayka čini. Griža savesti se ne oseća – dete očigledno nije nikakva tema u Aykinom životu i razlozi za to će usputno biti napomenuti. Tek negde pred kraj rađa se, sasvim neočekivano, drugačija vrsta emocija. Dvortsevoy patnju i crnilo čini epskim – ako ih nema dovoljno, on će to promeniti dužinom svake od scena koje ih ilustruju. I to što je godišnje doba zima, uz to snežna oluja do tada retko viđena u inače tradicionalno hladnoj Moskvi, dodaje ulje na vatru pakla. Yeslyamova je dobila priliku da u ovome filmu pokaže veliko glumačko umeće. Dok kamera hvata svaki mišić na njenom licu, gledalac je rastrgan između osećanja mržnje, prezira i saosećanja sa izgubljenom ženom u čijoj koži gleda Yeslyamovu. Film forsira manipulatornu stranu u svojoj nakani da se stopi sa bedom. Zoom – patnja, zoom – crnilo, zoom – krv, zoom – ceđenje mleka iz nabreklih dojki u najprljavijem kupatilu na svetu. To je vrsta estetike sa kojom se čovek ili pomiri, ili se sa njom posvađa.

Scenario (Dvortsevoy i Gennadi Ostrowski) ostavlja veliko parče Aykine prošlosti nepoznanicom i to je suprotno očekivanjima dobra odluka. Jedini detalj koji je neophodno znati je taj koji ju je doveo u poziciju očajnice koja se bori da zaradi novac. Naivnim očekivanjima da su talenat i dobra ideja dovoljni da se obogati, ona se bacila u čeljusti kriminalaca koji nude brze kredite. Propao biznis je označio početak njenog kraja i ona luta naokolo moleći za bilo kakav angažman, što je bez sređenih papira skoro potpuno nemoguće. Život neiskusne provincijalke u velikom gradu je opkoljen rasizmom, neljubaznošću i beskrupuloznošću i jedina osoba koja joj pritiče u pomoć je druga zemljakinja (Zhipargul Abdilaeva) – čistačica jedne veterinanrske ordinacije, koju slučajno sreće. Ona će joj nakratko dati lažni osećaj da nije sve izgubljeno.

Ayka je film koji se teško gleda zbog crnila koje se svakom minutom uvećava dok ne dosegne dubine mračne komore. Direktorka fotografije Jolanta Dilewska koja se istakla radom na filmovima Agneszke Holland Spoor i Made in Poland Przemyslawa Wojcieszeka, oljuštila je film od svih vedrih boja, približivši radnju njenoj ledenoj stvarnosti. Ako se ignoriše potreba za prenaglašavanjem emocija i već prilično očite bede, Ayka je uspeo film koji pokazuje neke od najružnijih strana savremenog ruskog društva, posebno eksploataciju sirotinje i jeftine radne snage. (6/10)

Četvrti put u Cannesu, treća nagrada. Matteo Garrone je za Gomoru (2007.), filmsku adaptaciju romana Roberta Savianija o zloglasnoj napolitanskoj mafijaškoj organizaciji dobio Grand Prix (a potom i evropsku filmsku nagradu), a naredne godine isto priznanje za Reality u Un Certain Regardu. Ove godine, na festival se vratio sa dramedijom Dogman koja je Marcellu Fontu, aka Dogmanu, donela priznanje za najboljeg glumca.

U prvom komentaru na nagrade iz Cannesa sam spomenula Lazzaro Felice Alice Rohrwacher čiji je glavni junak toliko dobroćudno tupav da to boli. Dogman je njegova ublažena verzija, blentav vlasnik salona za pse koji želi da bude voljen od svih iz komšiluka, čak i od lokalnog grubijana Simonea (Edoardo Pesce iz Fortunate Sergia Castellitta, prošlogodišnji Un Certain Regard takmičarski film), tipa koji teroriše čitav kraj i koji ga vozi kao Flojd fiću. Za razliku od Lazzara, on ume da govori smisleno, iako sa tim naivnim, večito lebdećim osmejkom na licu koji povremeno iritira. Dogman je čudak koji se bolje razume sa četvoronošcima nego sa bilo kim drugim. On im tepa sa ‘dušice’, sa njima razgovara i ispoveda im svoja osećanja. Čivava, doga ili najagresivniji psi koji se obru u njegovom salonu dobijaju isti tretman i istu dozu ljubavi, što mu donosi vernu klijentelu, ali ga baca i u bizarne situacije koje ga umalo koštaju robije. Ona će mu i sesti radi nerazumljive lojalnosti Simoneu, zbog čije provale u komšijsku juvelirnicu sedi godinu dana u zatvoru odbivši da oda policiji pravog počinioca. Pre nemilog incidenta, po Simoneovom demoliranju jackpot mašina u lokalnoj kockarnici i prebijanju vlasnika bistroa u kome se svi okupljaju, prijatelji kreću da se savetuju oko toga kako da se oslobode ludaka koji svima redom zagorčava život. Dogman, deo ovog razgovora, samo sedi i trepće u čemu se prepoznaje njegov dečiji žal za ‘normalnošću od pre’. Garroneov prikaz male zajednice je intiman i njegova privrženost običnim ljudima ponovo dolazi do izražaja. U njoj nema osuda ni preterane emotivnosti. On doslikava portret klasičnog slupanog susedstva u kome su problemi vrlo konkretne, ovozemaljske prirode.

Radnja filma počinje da se zakuvava Simoneovim navlačenjem na kokain koji svakodnevno ‘pozajmljuje’ od Dogmana, stinog dilera za moćnog krimoša – hobi kipara sa kojim se nije zezati. Od neuračunljivog džankija nema bekstva – kućna adresa je poznate, radni sati firme fiksni. Ostavši bez zaliha droge, Dogman pravi grešku što Simona koji ga ne ostavlja na miru – čak ni u prisustvu ćerkice, koja od oca uči kako da se stara o psima – odvodi na ‘izvor’, a ovaj konfrontiran sa dugom od 5.000€ prebija pogrešnog čoveka i krade njegov kokain. Problem se mora nekako ispeglati, makar isplaćivanjem duga i odluka donešena u glavi tipa koji ima mozak amebe i dušu hijene je da probije rupu u zidu salona za pse i da pokrade juvelira, Dogmanovog druga. Za ovo nemilo delo, primoraće mučenog vlasnika salona, pod pretnjom batina da mu preda ključeve svoje radnje, ali će biti dovoljno glup da je ponovo, po počinjenom zločinu uredno zaključa. Mala skupina prijatelja iz komšiluka koja se svakonoćno okuplja u prijateljskim fudbalskim utakmicama, Dogmanu neće oprostiti beskičmenjaštvo i on posle odrobijanog ostaje sasvim izolovan. Njegova naivna očekivanja da će od Simonea dobiti obećanu novčanu nadoknadu za pretrpljene muke – da bi svoju ćerku makar odveo na ronjenje na Crveno more – se nikada neće ispuniti i u zahvalnicu će biti mučki prebijen. Balkanskim jezikom rečeno – šta očekivati od rabijatnog egomanog divljaka iz kraja bez ikakvih skrupula. Takvih kod nas imamo na izvoz.

Garrone ostaje na svom kursu sudara divljaštva i pitomosti, ali u svome novom filmu, on se koristi velikom dozom humora da oslika milje malog italijanskog mesta u kome šačica prijatelja iz kraja pokušava da preživi sitnim biznisima. I pre svega – on pokazuje da i najnaivniji i najmutaviji imaju svoj prag tolerancije u završnoj sceni koja je veliko, pozitivno iznenađenje filma ukoliko joj se oduzme moralni faktor. (7/10)

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.

22.05.2018. (10:06)

Filmovi s okusom mora

Kritika pobjednika u Cannesu: Dobra režija, skladan scenarij, odličan kasting

Monitorva filmska kritičarka bila je u Cannesu na filmskom festivalu gdje je pogledala pobjedničke filmove te piše kako “Hirokazu Koreda u filmu Shoplifters pokazuje dve situacijski drugačije uslovljene vrste porodica – jednu osnovanu na prevari, ali vođenu sa ljubavlju i drugu – klasičnu ‘nuklearnu’ koja se nemarno i bez ljubavi odnosi prema detetu”. Dobro vođena režija, skladno napisan scenarij i odličan kasting – piše o dobitniku Zlatne palme. Monitor.hr

22.05.2018. (09:53)

Pobjednici Cannesa, 1. dio: Zlatna palma Hirokazu Koreedi

https://www.youtube.com/watch?v=3zJ3_JZnH_Q

Zlatna palma je otišla Hirokazu Koreedi za porodičnu dramu Shoplifters što je – iako od početka festivala jedan od najjačih filmova takmičarskog programa, došlo kao izvesno iznenađenje. Zbog jake prezentnosti #metoo duha, špekulisalo se sa time da će nagrada otići u ženske ruke. Paranoja je odlukom žirija raspršena, tako da su sve priče o tome kako će “Nadine Labaki sigurno odneti glavnu nagradu za Capharnaüm” postale anegdotarne. Nabaki jeste primila nagradu žirija, čime je jedna od dve žene u Cannesu koje su nešto dobile (Alice Rohrwacher je podelila nagradu za najbolji scenario sa Jafarom Panahijem), ne računajući kategoriju ‘najbolja glumica’.

U Koredinom (pobedničkom) trinaestom igranom filmu nastalom prema sopstvenom scenariju inspirisanim jednim novinskim člankom, radi se o patchwork familiji prevaranata koja pruža utočište detetu iz susedstva, očigledno redovno prebijanom. Koreda se vraća svome omiljenom motivu analize japanskog društva kroz seciranje porodičnih odnosa. On zaviruje u penzije, zdravstvena osiguranja i nemaran odnos socijalnih službi prema zlostavljanu, otkrivajući šokantne rupe u sistemu jedne od najjačih svetskih ekonomija.
Osamu (Lily Franky) i njegov maloletni sin Shotu (Jyo Kairi) su umetnici krađe i kao dvojac imaju perfektno razrađen sistem “nabavke” svih potrepština za petočlanu obitelj. Skupina živi u stešnjenom prostoru kućice koja pripada baki (Kirin Kiki) Osamuove žene Nobuyo (Sakura Ando). Gledatelju će do pred kraj biti nejasno zbog čega Shotu odbija da svoje roditelje oslovljava sa „mama“ i „tata“ iako je njihov odnos- i pored oskudice i snalaženja – prisan i ispunjen smehom.

Na povratku sa jednog od svojih dnevnih pohoda na prodavnice, Osamu i Shotu spašavaju promrzlu devojčicu Yuri (Sasaki Miyu) sa balkona njenog porodičnog stana i odvode je kod sebe. Njeno je telo namučeno fizičkim zlostavljanjem i familija odlučuje da je zadrži kod sebe svesna rizika od optužbi za kidnapovanje. Iz jednog komentara je jasno da su je više puta promatrali kako se sama igra, bosa i neutopljena, dok iz njezinog stana dopiru glasne svađe. Ta odluka će se naravno odraziti na sudbinu svih.

Hirokazu Koreda pokazuje dve situacijski drugačije uslovljene vrste porodica – jednu osnovanu na prevari, ali vodjenu sa ljubavlju i drugu – klasičnu “nuklearnu” koja se nemarno i bez ljubavi odnosi prema detetu. Uz vanredno dobro vođenu režiju baziranu na skladno napisanom scenariju (Koreda je lično odgovoran i za uspelu montažu), odličan kasting nosi film. Lily Franky, koji je već igrao u nekoliko Koredinih filmova briljira u ulozi nezrelog odraslog muškarca čije je srce predano obitelji. (8/10)

Za svoju anti-rasističku sagu BlacKKKlansman baziranu na na autobiografiji Rona Stallwortha o prvom crnom policajcu koji je uspeo da se infiltrira u Ku Klux Klan, Spike Lee je nagrađen Grand Prixjem u Cannesu. Ovo je jedan solidan, zabavan i kritički orijentisan film koji ne zaboravlja da napravi vrlo direktne paralele sa današnjom US politikom, u završnici se koristeći arhivskim materijalom sa Trumpovim govorima, desničarskim demonstracijama i čuvenim incidentom u Charlotesvillu u kome je James A. Fields Jr. automobilom ubio aktivistkinju Heather Heyer i ranio još 35 osoba. Potpuno je jasno da se Lee koristi elementima koji su do sada kod njega uvek savršeno dobro funkcionisali – spoj satire i političke kritike, uz opis sredine sa kojom najbolje saoseća. Sa potencijalom da se pretvori u veliki bioskopski hit zbog kastinga i fine produkcije, BlacKKKlansman je jedna potrebna lekcija o posledicama koje rasizam uvek sa sobom povlači i znak upozorenja da on ne samo da nije oslabio, već doživljava svoju renesansu u US.

Radnja filma je smeštena u Colorado Springs Stallworthovih 1970-ih, tokom kojih je nacija još uvek – i pored zvaničnih promena po pitanju demokratksih prava crnačke populacije – debelo pod uticajem starih (rasističkih) pogleda. Crni policajac se prvo smešta tamo gde niko ne može da ga vidi sem kolega – u arhiv, i postaje interesantan tek onda kada se najavi dolazak bivšeg člana Black Panthers-a Stockely-ja Carmichaela (Corey Hawkins) u grad. Obraćanje crnačkoj studentskoj zajednici Colorado Springsa od strane nekadašnjeg aktivnog borca pokreta koji je u međuvremenu promenio ime u Kwame Ture, čini i lokalne političare i policiju nervoznima i Ron (John David Washington) biva imenovan za under cover detektiva. Način na koji je Lee gradio Ronov lik je simpatično budalast i prave se uporedbe sa mladim Shaftom po govoru, odevanju i ritmičkom hodu. Sa druge strane, on nije ta vrsta sve-umejućeg heroja, a ni tako karizmatičan i tvori jednu sasvim novu vrstu afričko-američkog “nerd” junaka.

Paralelno sa osluškivanjem sopstvene zajednice, Ron – inspirisan Klanovim oglasom u novinama za nove regrute, dolazi na ideju da se infiltrira u njihove redove. Naravo, problem sa time je jasan – Ron je tipičan građanin koga KKK svakodnevno targetuje. Koristeći se svojim glasom (“Ja znam i jive i engleski”), on ugovara i prve susrete i sve dalje korake preko svog zvaničnog broja telefona u policijskoj stanici, postavši i lični miljenik Velikog Maga pokreta Davida Duka (Topher Grace). U fizičkim kontaktima sa klanom, njegov lik i ime preuzima kolega Flip Zimmerman (Adam Driver) – takođe pripadnik druge omiljene zajednice Organizacije, jevrejske. Samo planiranje i sprovođeje zamene identiteta je već problem za sebe, sa neophodnošću velike koncentracije, logističke perfekcije i pamćenja najsitnijih detalja.

Ova priča koja je suviše neverovatna da bi bila izmišljena sama po sebi je dovoljna da vuče film (scenarijsku adaptaciju knjige potpisuju Charlie Wachtel, David Rabinowitz, Kevin Willmott i Spike Lee), ali pravu glumačku snagu ne nalazimo u Washingtonu, već u Driveru koji je jednostavno klasu iznad. Takođe ni izbor nekadašnje zvezde hit tv serije ‘That 70s Show’ Tophera Gracea za najčuvenijeg predsednika KKK nije optimalan – on jednostavno zrači komediju. Čak i da je namera da se najpoznatijoj desničarskoj organizaciji Amerike podsmeva kroz takve male intervencije, to nekako kvari utisak, zato što ispada da su lokalni rasisti pametniji od vođe koji ih je „krstio svetlom“. Za razliku od Gracea, izbor finskog glumca Jaspera Pääkkönena za ulogu neuračunljivog desničarskog fanatika Felixa je fenomenalan (velika zvezda u Finskoj, Pääkkönen se proslavio i ulogama u internacionalnim produkcijama – pre svega u TV seriji ‘Vikings’ i Bellevillovim ‘Jet Trash’ iz 2016).

‘BlacKKKlansman’ nije remek-delo koje se može meriti sa recimo ‘Do The Right Thing’, ali je ovo prvi Lee-jevski film posle dugogodišnjih promašaja. (6/10)

Ako postoji nešto što me apsolutno ne fascinira u Happy as Lazzaro Alice Rohrwacher (dobitnica Grand Jury prize 2014 za dramu „The Wonders“), to je njen scenarij – odnosno, ono što je ispalo od držanja za to slovo. Žiri Cannes festivala kojim je predsedavala Cate Blanchet je očigledno drugog mišljenja, zbog čega mu je i dodelio nagradu. Moram da priznam da je ovo jedan od onih filmova za kojim većina čudno poludi, a da mi nije jasno zbog čega.

Lazzaro i njegova 27-člana familija žive i rade na posedu markize Alfonsine de Lune u italijanskoj Inviolati, nesvesni promena u stvarnom svetu. Verujući da još žive u feudalnom sistemu iako su već 1980-e, oni rade besplatno od jutra do mraka na plantaži „carice duhana“, dodatno manipulisani od lokalnog hohštaplera koji ih drži u ubeđenju da gospodarici duguju pare. Na taj način, on dodatno puni džepove uzimajući šta mu treba kao „nadoknadu“ za male isporuke najelementarnijih stvari za funkcionisanje jako siromašne zajednice. Lazzaro (Adriano Tardiolo), najstariji od sve dece je glavna vučna marva na posedu. On sa naivno iskolačenim očima ne preispituje ništa, već poslušno radi ono što mu se kaže. Za njega je život jednostavan – naredba, izvedba. Rorwacher dobru dušu i plemenitost (koju želi da nam proda kao božanstvenu svojom direktnom asocijacijom na Svetog Lazzara koga je Isus vratio u život) poistovećuje sa stupidnošću kuhinjske mušice i Lazzarovo naivno treptanje/ zurenje/ dečiji osmeh se provlače od prve do poslednje minute filma. Paralele koje se vuku između njegove anđeoske lepote i klasičnog italijanskog slikarstva su opravdane – Tardiolove besprekorne crte lica i debele tamne lokne koje ga uokviruju su nestvarne.

Radnja filma dobija preokret pojavom Tancredija (Luca Chikovani), razmaženog, bahatog sina markize, koji Lazzaru otkriva tajnu da su polu-braća (jedna od misterija je da li to stvarno jesu). Jednog dana, dok zajedno šetaju okrugom, Lazzaro se nesrećnim slučajem sunovraćuje sa litice, posle čega mu nema traga. Istovremeno, zbog velikih poplava u regionu, policija koja kreće da evakuiše stanovništvo otkriva ljude koji su ostali da žive u uslovima neviđenim od pre Drugog svetskog rata. Puca skandal, markiza je uhapšena, a seljani bivaju razmešteni i završavaju u životnim uslovima još gorim (što je teško zamisliti) od onih u kojima su živeli čitavog života. Skokom u budućnost se prekida čarolija jakog uticaja italijanske kinematografije 1950-ih i 1960-ih na „Happy as Lazzaro“. Iskreno rečeno, prvih sat vremena obećavaju da se radi o izvanrednom ostvarenju, pogotovu zbog jako intimnog prikaza seljačkog života, verovanja i načina na koji ljudi guraju napred uprkos svim teškoćama, sve to snimljeno kamerom francuske direktorke fotografije Hélène Louvart, šesnaesticom. Međutim, onda se dešava sledeće -Lazzaro se iznenada budi, na istom mestu gde je pao i zapućuje se u svoje selo koje je u ruinama. U najslabijem delu naracije, on baš tu naleće na delove svoje rodbine – sada odrasle ljude, dok pljačkaju zapuštenu vilu markize i – eto glatkog spoja svih u Rimu, 20-30 godina kasnije (ni ta brojka nije najjasnija). Ostatak mističnih detalja nije dobro pominjati, za slučaj da neko od čitalaca dobije priliku da pogleda film.
(4,5/10)

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.