Beč je još uvek tamo gde je bio, i još uvek je onakav kakvim ga pamtimo. Oseti se bivša veličina kroz one monumentalne zgrade, i sadašnja kroz kroz raznolikost jednog velikog grada i kroz veoma živu kulturnu scenu. Jedino se plavetnost Dunava može dovesti u pitanje, ali svejedno. Ono što se, međutim, ne može dovesti u pitanje je veličina Viennala, godišnje filmske smotre u austrijskoj prestonici. U petnaest festivalskih dana imamo priliku pogledati nekoliko stotina filmova: dugometražnih, kratkih, dokumentarnih, novih i retrospektivnih, te se upoznati i družiti sa nekoliko desetina gostiju. Pa da krenemo…
‘Stinking Heaven’
Moj prvi susret sa ovogodišnjim Viennalom. Zapravo, ako se izuzme podizanje akreditacije i listanje kataloga, moj prvi susret sa Viennalom uopšte. I moj prvi susret sa mladim i nadolazećim američkim nezavisnim autorom Nathanom Silverom. Rekao bih skoro pa otkrovenje. Silver je prilično zanimljiv lik i produktivan autor koji godinu za godinu izbacuje po jedan film. To su redom niskobudžetni, improvizirani “DIY” filmovi, ali zato bogati idejom.
‘Stinking Heaven’ se može delimično opisati kao “period piece”, smešten u rane 90-te, iako iz tog okvira često iskače. Naravno, neki će to primetiti kao grešku i površnost, ali po mom mišljenju, to zapravo doprinosi vanvremenskoj dimenziji filma, što je apsolutno u skladu sa temom. A tema je grupni portret jedva funkcionalne grupe potpuno disfunkcionalnih ljudi. U pitanju su bivši alkoholičari i narkomani koji žive u posebnoj komuni i na marginama društva. U inspirativnom razgovoru posle filma, koji je ličio više na “stand-up” na tragu ranog, neurotičnog, Woodija Allena, Silver je istakao da kad god imamo grupu ljudi na istom mestu, neizbežno imamo i neslaganja i sukobe, i to je stvar ljudske prirode. Silver tu grupnu dinamiku prikazuje sa finom dozom “deadpan” humora koji ne podriva ozbiljnost teme.
U tehničkom smislu taj portret je izuzetno vešto napravljen, snimljen u starom televizjskom formatu 4:3 i starom televizijskom kamerom, što zajedno sa amaterskim snimcima cam-corderom iz ruke daje jedan poseban amaterski šmek. Silver je svakako autor koga ćemo još sretati i čije bi ime trebalo zapamtiti.
‘Chant d’hiver’ / ‘Winter Song’
Mogao bih biti neiskren i reći da sam u ‘Chant d’hiver’ video delo genija i shvatio šta je autor hteo reći. Možda to samo nije moja “šalica čaja”, a sa trajanjem od 117 minuta mi je čak bio pomalo i mučan. U pitanju je visoko-estetizirana i polu-koherentna priča čiji su centralni karakteri dvojica starijih drugara i jedna lobanja giljotiniranog aristokrata iz doba revolucije na svojim čudačkim avanturama po modernom Parizu. Kako se u tu priču uklapaju beskućnici, policija, dugačka ratno-pljačkaška sekvenca i lopovska banda devojki na rolerima, i dalje me buni. Ako odgonetnem, javiću vam. Za sada ostajem pri tome da ovo nije ni izjava, poenta i stav kao Caraxov ‘Holly Motors’ (2012.), iako je jednako bizaran film. Ovo je više na tragu Malleovog ‘Black Moon’ (1975.), za moj ukus bizarnost radi bizarnosti. Poznajući reputaciju gruzijsko-francuskog autora Otara Iosselanija (nagrađivan u Berlinu i Veneciji) i ako uzmemo u obzir da je na festivalskoj turneji od Locarna, za očekivati je da ‘Chant d’hiver’ poseti neki od festivala u regionu u skorijoj budućnosti.
‘Tangerine’
Dve transrodne prostitutke u hodu po ulicama Los Angelesa na Badnjak. Sin-Dee je sveže izašla iz zatvora i saznala da je njen makro/dečko vara sa kolegicom, i to, da stvar bude gora, pravom ženom. Alexandra je s njom u svojstvu prijateljice, ali ne želi dramu. Njena želja je jednostavna: da skupi nešto novca i plati da zapeva stari soul u lokalnom baru. Istovremeno, ulicama se vozi armenski taksista Razmik koji krije jednu tajnu. Njihovi putevi će se ukrstiti na par mesta te jedne čudne i sulude noći.
‘Tangerine’ je od svoje uspešne premijere na Sundance Film Festivalu na festivalskoj turneji i zaustavio se i na Viennalu. U pitanju je film Seana Bakera, američkog nezavisnog autora, i to prvi nakon izuzetno zanimljivog ‘Starlet’. Tematska poređenja između ova dva filma se sama nameću, i jedan i drugi se esencijalno bave prijateljstvom, posebnom nestandardnim prijateljstvom između neobičnih ljudi. Iako začudniji od prethodnika, ‘Tangerine’ ipak nije jednako uspešan u tom portretu i rekao bih čak da je malo neujednačen.
Počinje kao urbani (pešački) film ceste, izuzetno brzo, u maničnom tempu i veoma živim, sunčanim bojama koje sjajno idu uz lokaciju Los Angelesa. Kao i kod mnogih takvih filmova, jednom kad otkrije karte (a to se dešava od sredine filma) i kad uspori ritam, ‘Tangerine’ pada i u tempu i u konzistentnosti i koherentnosti. Istina je da se nekako pobere u sceni klimaksa koja je jedan od apsurdnijih i zbog toga zabavnijih kravala u savremenoj kinematografiji, ali se samo finale filma čini za nijansu previše kompromisnim i potrošenim u feel-good maniru.
Ipak, ljubiteljima filmske umetnosti, ‘Tangerine’ će biti zanimljiv u tehničkom smislu. Film je, naime, u celini snimljen kamerom na mobilnom telefonu (u pitanju je iPhone najnovije generacije) i izgleda sjajno, koloritno i začuđujuće fokusirano.
‘Mia madre’ / ‘My Mother’
Ako ste mislili da je nemoguće pratiti film na dva jezika (ton i titlovi) koja ne poznajete dobro, varate se. Film je iskustvo pre svega, a dijalozi su samo jedan deo toga. Meni se to dogodilo sa novim filmom Nannija Morettija, ‘Mia madre’, jer sam prevideo da će titlovi biti na nemačkom umesto na očekivanom engleskom, pa sam svejedno uživao u filmu.
Naravno, koliko je moguće u takvom filmu uživati. Tema nije nimalo vesela, radi se o rediteljki Margheriti koja istovremeno snima film o borbi fabričkih radnika za svoja prava i brine se za svoju umiruću majku. I pored izvrsnih glumačkih ostvarenja nabijenih emocijama Margherite Buy u glavnoj ulozi i samog Morettija u ulozi njenog brata, te Giulie Lazzarini u ulozi majke, ‘Mia madre’ hronično pati zbog svog presporog tempa i ponavljanja scena slične tematike sa minimalnim varijacijama. Margheritina snoviđenja ne popravljaju utisak jer deluju kao melodramatski kliše. U filmu se oseća iskreni i emotivni ton, što je Morettiju i inače jača strana, ali kao da svoju ideju nije precizno sročio, pa se zato oslanja na nekoliko klišea.
Jedna od svetlijih tačaka filma je John Turturro u ulozi američkog glumca Barrija i film sa njim živne, ne samo zbog komične note koju lik nosi u sebi, nego i zbog glumčeve inspirativne interpretacije u stilu onoga što očekujemo od likova hollywoodskih (propalih) glumaca na snimanju mnogo manje glamuroznih filmova na mnogo manje glamuroznim lokacijama.
‘Sangue del mio sangue’ / ‘Blood of My Blood’
Vojnik Federico Mai dolazi u samostan u gradiću Bobettu XVII stoleća kako bi istražio samoubistvo svog brata, sveštenika Fabrizia. Kako je to greh prema crkvi, Fabrizio je sahranjen na groblju sa životinjama i zločincima, što uglednoj katoličkoj familiji čini sramotu. Jedini način da se očisti Fabriziovo ime je da Benedetta, žena sa kojom je provodio puno vremena pred smrt, prizna da je sklopila ugovor sa vragom i zavela sveštenika. Da bi dokazala svoju nevinost, ona mora izdržati test vode, suza i vatre pred inkvizicijom. Iako je crkva i pored svega ubeđena da je ona kriva, u njenu nevinosti počinje da veruje i Federico. Da li je i on pod njenim uticajem ili tu nešto opako ne štima?
Bobetto, XXI stoleće. Federico je inspektor koji pomaže ruskom milijarderu da otkupi napušteni kloštar. Međutim, u kloštru ne samo da živi misteriozni grof Basta koji se pojavljuje samo noću, nego je i ceo gradić prožet koruptivnim i prevarantskim vezama iza koje se krije misteriozna vampirska organizacija.
‘Sangue del mio sangue’ je jedan od onih filmova u kojima treba više hvatati raspoloženje i razasute tragove i simboliku nego samu fabulu. Opet, to ne znači da je to jedan od onih filmova bez radnje, ali poveznice među scenama i narativnim linijama su eliptične i treba ih istražiti. U tome će nam možda pomoći reference na druge filmove. Ovo je film koji zaslužuje više pažljivih gledanja, što i pored mračne atmosfere nije teško zbog maestralnih vizuala.
Znajući profil autora filma, Marca Bellocchia, nije teško ustanoviti da za ovakav težak i neprijatan, a opet magično privlačan film ima pregršt motiva, od ličnih do političkih. U osnovi, ovo je priča o moći, korupciji, gluposti i tvrdoglavosti koja uzima svoje žrtve kroz vreme. Iako se imena aktera menjaju kroz istoriju, oni ostaju isti po svojoj suštini.
‘A Uma Hora Incerta’ / ‘At the Uncertain Times’
Jedna od internacionalnih premijera na ovom festivalu je i portugalski ‘A Uma Hora Incerta’. U pitanju je niskobudžetna komorna drama smeštena u okruženju Portugala za vreme Drugog svetskog rata i ujedno Salazarove diktature. Istorijski kontekst je zanimljiv, jer je Portugal, kao i Španjolska, i pored fašističkih vlasti svetonazorno bliskih Hitleru, a naročito Mussoliniju, za vreme rata ostala neutralna i zapravo je služila kao usputna stanica Židovima koji su pred terorom bežali iz Evrope u sigurnije delove sveta.
Jedni od takvih “prolaznika” sa lažnim papirima su i Laura i Boris, par iz Francuske koji za sebe kažu da su brat i sestra, ali je njihov odnos mnogo bliži odnosu muža i žene. Oni su uhvaćeni i njihov slučaj je preuzeo policijski inspektor Vargas, čovek kojem je dosta muke i koji možda i sam želi da pobegne iz mračne diktature za koju je obavljao prljave poslove. On ih odvodi u svoj dom, napušteni hotel u kojem živi sa umirućom ženom, kćerkom u pubertetu i sluškinjom, i smešta ih u vrtnu kućicu dok im se napravi viza. Međutim, kćerka u kući prolazi kroz nezdravu, skoro incestuoznu opsesiju svojim ocem i to može biti početak problema, posebno ako se uzme u obzir da Vargas nije jedini inspektor koji ima interesa za francuski par, a namere drugih su još manje poštene.
Carlos Saboga, jedan od cenjenijih portugalskih scenarista koji je i sam imao neprijatna iskustva sa Salazarom, uspeva solidno rekreirati “period piece” pomoću arhivskih radio-snimaka koji se čuju u pozadini, uz prikladne kostime i scenografiju, ali se budžetska ograničenja osete u skučenosti prostora. To sa jedne strane radi kao metafora portugalskog izolacionizma, ali sa druge likovi deluju više kao aparati zapleta nego kao stvarne osobe.
‘The Devil’s Candy’
Volim da završim dan, odnosno noć sa hororom. Sa ‘The Devil’s Candy’ sam praktički i završio ovogodišnje Viennale. Horor kao takav me relaksira, iako je upitno koliko je žanr potrošen, odnosno koliko je svaki njegov “trope” moguće više varirati.
‘The Devil’s Candy’ na tom polju solidno stoji jer je solidna i stabilna kombinacija više elemenata koje smo uglavnom gledali zasebno. Dakle, imamo i ukletu kuću i psihičku bolest i opsednutost demonom, čak u jednom trenutku i sirenski (luciferijanski?) šuškavi zov velikog novca. Ne drži se sve jednako čvrsto, ali u svojih 90-ak minuta ‘The Devil’s Candy’ je solidna vožnja. Istini za volju, kraj je malo suviše napaljen, odstupa od zakona fizike i fiziologije i pun jeftinog CGI-ja, ali nema veze – film je svejedno zabavan.
Ako mene pitate, razlog za to je muzika koju potpisuju Mads Heldtberg i Michael Yezerski, a koja je sastavljena od žustrih metal riffova na gitari. Demonsku “drone” temu potpisuje Sunn O))) i ona je jedna od najopakijih i najjezivijih u modernom hororu. Sve to je lepo uklopljeno u “American Gothic” atmosferu ruralnog Teksasa, a i izbor Ethana Embryja za glavnu ulogu se pokazao sjajnim.
Dokumentarci, kratki, retrospektive i fokusi
Jedna od čari Viennala je što nema takmičarski program, pa se pažnja može rasporediti na razne strane. Kino-dvorana i projekcija na dnevnom nivou ima više nego dovoljno, a i festival traje celih 15 dana, pa se tako možete raspršiti i uživati.
Ove godine je jedna od retrospektiva bila posvećena životinjama na filmu, realizirana u saradnji sa Austrijskim Filmskim Muzejom i sjajno se uklopila sa drugom retrospektivom posvećenom Tippi Hedren, a glavni događaj na tom planu je bila projekcija Hitchcockovog legendarnog filma ‘The Birds’ kojoj je prisustvovala i glumica.
Fokusi su bili posvećeni urugvajskom autoru Federicu Vieroju, te argentinskom “no budget” nezavisnom autoru Raulu Perroneu. Oprostili smo se i od ove godine preminulog portugalskog sineaste Manoela de Oliveire koji je umro u 107. godini života i koji je do samog kraja snimao filmove. Obeležili smo i 20 godina od smrti Ide Lupino, jedne izuzetne žene koja je režirala u dominantno muškom Hollywoodu 50-ih godina prošlog veka.
U “3R” specijalu mogli smo pogledati radove Jean-Cladea Rousseaua, Anne Charlote Robertson i Marka Rappaporta. Specijal pod nazivom Flesh & Blood bio je posvećen austrijskom žanrovskom filmu B produkcije. Takođe smo imali prilike da pogledamo i pregled novije grčke kinematografije, i to one naslove koji su nas možda zaobišli, a svakako su zanimljivi.
Što se dokumentaraca tiče, bilo ih je pregršt, iz svih delova sveta i na veoma različite teme. Možda zbog privatnog interesa, a možda i zbog mesta gde sam se našao, morao sam odgledati ‘My Nazi Legacy: What Our Fathers Did’, film snimljen prema istraživanju britanskog stručnjaka za međunarodno pravo Phillipa Sandsa koji se bavi odnosom dvojice celoživotnih prijatelja i sinova visokih nacističkih funkcionera prema nasleđu njihovih očeva. Studija slučaja je zanimljiva jer je jedan od njih dvojice odrastao u Nemačkoj (gde je došlo do denacifikacije), drugi u Austriji (gde se o nacizmu i nacistima nije javno govorilo), jedan otac je osuđen na smrt, drugi je umro u bekstvu, jedan je bio za nijansu više pozicioniran, drugi za nijansu niže, pa je tako jedan od njih apsolutno omražen, dok drugog zbog ratnih zasluga štuje makar mala grupa ukrajinskih nacionalista. Tako su i odnosi dvojice sada već starih ljudi (rođenih pred Drugi svetski rat) i prema očevima i prema nacističkoj prošlosti različiti. Dobra ideja nije sjajno realizirana, ali je svejedno hvale vredan podsticaj za razmišljanje.
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
