Ma koliko bio tek nacionalni filmski festival sa vrlo varirajućim internacionalnim programom i programom koprodukcija, Diagonale privlači dosta internacionalne publike i kritike u Graz uprkos ne baš sjajnom terminu koji često podrazumeva loše vreme. Austrijska kinematografija je jedna od najživljih u Evropi trenutno. S tim u vezi, primite moje iskrene isprike što izveštaj neće biti relevantniji, već potpuno ličan i produkt sticaja okolnosti relativno kratkog ostanka, te limitirane raspoloživosti projekcija (što zbog karata koje se relativno brzo rasprodaju, što zbog nepoznavanja jezika u situaciji u kojoj nema svaki film titl sa engleskim prevodom).
Počnimo od nagrada. Glavnu je osvojio film Murer – Anatomie eines Prozesses u režiji Christiana Froscha, ujedno i film otvaranja. Reč je o mešanici dokudrame i sudskog trilera koji u centar stavlja sramno suđenje naslovnom liku, bivšem nacističkom oficiru odgovornom za smrt više desetina hiljada Židova u Vilniusu, te stoga za austrijsko društvo izuzetno važnom naslovu. Za najbolji dokumentarac je proglašen Die bauliche Maßnahme čiju režiju potpisuje Nikolaus Geyrhalter, dok je Star Johanna Lurfa pobedio u programu Inovativni kino. Reč je o eksperimentalnom filmu na temu astronomije sastavljenom od materijala iz preko 500 drugih filmova. Za glumački ansambl su nagradu podelili Cops i L’animale. Za fotografiju i dizajn zvuka je nagrađen art-horor film Hagazussa koji je i završio na našoj prošlogodišnjoj top 10 listi, dok su nagrade za scenu i kostim otišle naslovu Phaidros sa kojim i započinjem pojedinačno seciranje filmova u ovom izveštaju. Možda i najzvučniji naslov, Hanekeov Happy End prikazan je van konkurencije. Phaidros (Mara Mattuschka, 2018) je zamišljen kao film koji priča priču o seksualnoj tenziji i rivalstvu na sceni i van nje u postavci pozorišne predstave spajajući antičku Grčku sa modernim Bečom iz queer perspektive. U praksi reč je o nekoherentom, začudnom začudnosti radi filmu koji je vizuelno zanimljiv i dorađen, ali se u svojoj bizarnosti gubi do nepratljivosti. (3/10)
Zerschlag mein Herz (Alexandra Makarova, 2018) konvencionalna je mešanica filmova na tematiku odrastanja, ljubavi (prve, pa još i zabranjene) i socijalnog pritiska. Radnja je smeštena u krug slovačkih Roma koji u Beču imaju mrežu prosjačenja i prostitucije, a likovi koje pratimo su šef bande Rocky, njegov nećak Pepe i nova devojka Marcela koja je došla kako bi otplatila očev dug i za koju su se zagrejala obojica muškaraca. Sama priča podeljena u pet poglavlja pomalo meandrira, skretanje prema mračnim tonovima na kraju kulminira ne baš potrebnom neprijatnošću sa potkom u Romeu i Juliji, a zapravo najinteresantniji deo – unikatni pogled na Beč sa margine i iz perspektive manjine biva žrtvovan radi bavljenja dinamikom odnosa u grupi. Čak i bez preke potrebe za cepidlačenjem, teško je, recimo, zamisliti da u takvom svetu Rocky koji predvodi grupu klinaca nema šefa ili makar rivale u istom poslu. Iako je prva asocijacija Dom za vešanje, austrijski film ne dobacuje do nivoa klasičnog Kusturice. (5/10)
Gatekeeper (Lawrence Tooley, Loretta Pflaum, 2017) takođe se bavi odnosima moći u okviru male grupe i takođe ima migrantsku perspektivu, ali je daleko od klasičnog, aktivističkog filma na temu migranata i trgovine ljudima. Jedne noći ugledna galeristkina Elly na jednoj od svojih noćnih avantura slučajno obori biciklistu koji, pak, izrazi želju da ga se ne vodi u bolnicu. Razlog tome je, ispostaviće se, što je on radnik iz Rumunije koji možda čak i nije u zemlji ilegalno, ali se skriva od krijumčara. Elly ga krije od sveta, konstantno posmatra i proučava, ali će se odnosi između njih dvoje produbiti i promeniti. The Gatekeeper je izuzetno atmosferičan i neobičan film ograničen na svega nekoliko lokacija, te inteligentna studija moći koja zavisi od društvenih uloga i pojedinačnih situacija. (8/10)
COPS (Istvan odnosno Stefan A. Lukacs, 2018) televizijski je film na policijsku tematiku, ali su od akcija i intervencija opet interesantniji odnosi u grupi, pre svega nabrijanog novajlije Cristopha sa svojim komandantom Blagom koji se patološki drži svoje pozicije u elitnoj policijskoj jedinici iako je i psihički i fizički zreo za penziju. Teme kojih se film dotiče, poput lojalnosti, različitih pristupa policijskom poslu, potrebe za pripadnošću do granica homoerotike, deluju kao nešto preuzeto iz tradicije američkih policijskih trilera, pa ne naročito vešto prevedeno u kontekst jedne od najsigurnijih zemalja na svetu. Tako čak i osnovni ulaz u zaplet deluje blesavo – čemu služi interventna policija u slučajevima pritužbi na buku? Takođe i nagli obrat u poslednjoj sceni filmu ne čini naročitu uslugu rušeći mu dotadašnju prilično direktno plasiranu poentu. (5/10)
Anna Fucking Molnar (Sabine Derflinger, 2017) spada u red vrlo klasičnih romantičnih komedija u kojoj se naslovna junakinja, blesava glumica, nađe u privatnoj i poslovnoj krizi iz koje se može izvući ponajpre kroz novu vezu sa jednako problematičnim vatrogascem. Dodajmo na to otkačenog doktora, otkačenog oca i njegovu glupavu novu buduću bivšu ženu, te taj čudni svet teatra, pa nam je jasno da je Anna Fucking Molnar zbog svoje eksplicitnosti i otvorene seksualnosti ipak malo provokativniji film od hollywoodskog standarda za pomenuti žanr, iako ipak ne onoliko “edgy” kakvim ga se želi predstaviti. Umereno zabavno, ali ne puno više od toga. (6/10)
Johnny Guitar (Nicholas Ray, 1954) prikazan je kao film iznenađenja u okviru programa Trouble Feature i zapravo je bila štata propustiti debatu posle filma koja bi učinila jasnijim kako se klasični western našao na programu austrijskog nacionalnog festivala osim iz razloga što se protagonistkinja zove Vienna. Ipak, reč je o apsolutno kultnom filmu koji komično i dramsko, humorno i ozbiljno spaja u dinamičnu i osveštenu filmsku predstavu. (8/10)
Pratersauna: The Final Round (Heikel Ben Bouzil, 2017) je dokumentarac koji u fokus stavlja naslovni lokal, jedan od kultnih bečkih klubova u kojem se vrtela elektronska muzika i koji je privlačio vrlo spečifičnu ekipu. Uz najbolju nameru, minimalan budžet i “DIY” produkciju, Heikel Ben Bouzil ipak nije do kraja uspeo da dočara značaj i vrednost takvog mesta, a razlog tome je što reči intervjuiranih gostiju, vlasnika, zaposlenih i izvođača gotovo nikad nisu potkrepljene slikom klupskog života. Ipak, reč je o sasvim poštenom i iskrenom pokušaju. (5/10)
Rote Erde, weisser Schnee (Christine Moderbacher, 2018) je takođe dokumentarni film iz veoma ličnog ugla. Autorica nam kroz priču o prijateljstvu između nigerijskog katoličkog sveštenika Sabinusa i meštana austrijskog sela gde je isti službovao i prikupljao humanitarnu pomoć nudi promišljanje o veri, humanitarnom radu, nestabilnoj političkoj situaciji, ali i odnosu sa svojim ocem koji je jedan od volontera na projektu izgradnje katoličke crkve u jednom selu u Bijafri, predelu najpoznatijem po građanskom ratu 60-ih godina prošlog veka. Ambicija ne manjka, što se ne može reći za fokus – u obilju tema kojih se Christine Moderbacher dotakla, film u konačnici izgleda kao pismeno napravljen porodični video-zapis sa malo do nimalo strukture. (4/10)
Zalesie / Virgin Woods (Julia Zborowska, 2017) je kratki film koji više akcenta baca na atmosferu nego na priču o odrastanju i seksualnom buđenju devojčice sa majkom u šumi izvan sela u Poljskoj. Već sam naslov sugerira bajkovitost što autorica postavlja kao dominantni ton filma vešto je okrećući prema košmaru i time demonstrirajući koliko je granica između ta dva tanka i mutna. (7/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.
