Festival je završen, nagrade su podeljene i to neverovatno fer, osobito ako se uporede sa bilansima sa ostalih filmskih festivala kod kojih odluke žirija kritičarima daju razna psiho-fizička stanja.
‘Murer: Anatomija jednog procesa’ – zaslužena glavna nagrada
Najboljim igranim filmom je sasvim opravdano proglašen ‘Murer: Anatomija jednog procesa’ Christiana Froscha o suđenju nekadašnjem nazi oficiru koji je od 1941-43 bio odgovoran za ubistvo skoro 80.000 židova u Vilna getu. Frosch je za Murera, u Litvaniji poznatog kao „Mesar iz Vilnijusa“, saznao sasvim slučajno tokom posete tamošnjem Židovskom muzeju i začuđen time što za njega nikada nije čuo, počeo je da istražuje arhive u potrazi za dodatnim informacijama o svome zloglasnom zemljaku. Pri kopanju je pronašao sudske zapise iz Graza, o procesu koji se blago rečeno može nazvati blamantnim i posle koga je ratni zločinac mirno odjahao u slobodu.
Murer (Karl Fischer) je tipičan hladnokrvni ubica iz ostrašćenog verovanja u supremaciju belog čoveka, bez griže savesti i promene pulsa pri laži. Njegov odvjetnik Böck (Alexander E. Fennon) je također dete svog vremena – uz govore nabijene patriotizmom i pozivom na katoličke vrednosti (pobožnost i porodicu), te apelom na porotu da shvati kako je „Austrija bila prva žrtva Anschlusa“ i da se mora „osloboditi kolektivne krivnje, jer je zemlja konačno slobodna“, on udara u žicu uglavnom sredovečnih/starijih jurora. Optuženi je, na kraju krajeva, otac mnogobrojne obitelji, odan suprug i uspešan gospodar velikog gazdinstva, te cenjeni političar regionalnog ogranka ÖVP stranke. Frosch je majstor raskrinjkavanja društveno-političkih mehanizama takozvane Druge Republike, u godinama još uvek obojenim posledicama Drugog svetskog rata, kada su se kompromisi pravili što iz potrebe, što iz onih manje prihvatljivih razloga. Za početak funkcionalne države, bilo je neophodno oprati par biografija, a ovde i onde zažmiriti, u najboljem slučaju na jedno oko.
Tek je početak 1960-ih, stanovnici Graza (=Austrije) su i dalje slepi od samosažaljevanja i dubokog ubeđenja da su „svi u ratu radili što su morali“. U sudnici se jedan za drugim pojavljuju svedoci, preživeli iz Vilnijusa koji su raštrkani po svetu. Njihove svedožbe pak ostavljaju porotu hladno-skeptičnom, sem jednog jedinog mladića. Čak ni ispovest ključnog svedoka Leona (izraelski glumac Doval’e Glickman) o gubitku sina, hladnokrvno ubijenog pred njegovim očima i mladog čoveka Jacoba (Ariel Nil Levy) čijeg je oca snašla slična sudbina ne uspevaju nikoga da ganu.
Samo suđenje filmu služi kao kulisa za igrarije rečima, za sitne manipulacije ljudima i one još krupnije njihovim emocijama. Svaki detalj je perfektno prostudiran, tako da i glumci sa nemačkog govornog područja koji se nalaze u ulogama Židova, govore Yiddish, među njima i austrijska glumačka legenda Karl Markovics kao Simon Wiesenthal, zašta je angažovan jezički ekspert Tal Hever. Izvanredan kasting je samo jedan od mnogobrojnih komplimenata na račun filma u kojemu ništa nije prepušteno slučaju. Tu treba spomenuti i Rolanda Jaegera u ulozi državnog pravobranioca Schuhmanna, verovatno najkompleksnije građenu figuru u narativu. Autencititet se da pripisati i direktoru fotografije Franku Amannu, čoveku sa velikim iskustvom u snimanju dokumentarnih flmova. Njegov osećaj za brisanje granice između fikcije i zbilje je od neospotno velike prednosti za ‘Murera’, čiju istorijsku sliku udopunjuju sjajna kostimografija Alfreda Meyerhofera i rekviziti Sylvie Kasel. (9/10)
Scenario/ režija: Christian Frosch
Uloge: Ursula Ofner-Scribano, Karl Fischer, Alexander E. Fennon, Melita Jurišić, Roland Jaeger, Rainer Wöss, Mathias Forberg, Gerhard Liebmann, Klaus Rott, Susi Stach, Karl Markovics, Ariel-Nil Levy
‘L’Animale’ – očišćen varikinom do perfektne sterilnosti
Nagrada za glumačke ansamble je pripala glumcima iz dva filma – ‘L’Animale’ Katharine Mückstein i ‘Cops’, jednima manje, drugima više opravdano, mada bi kritika pre išla na račun loše vođenje režije nego glume. ‘L’Animale’ je zimus premijerno prikazan u programu Panorama Special na Berlinalu, na nekoliko rasprodatih projekcija. Tema filma je kao izmišljena za skupljanje nagrada: coming-of-age lezbijska drama smeštena u austrijsku provinciju, do pola punjena naivom, do pola klišeima, prelivena nečim što liči na romantiku po kojoj se posipa prašina sa motocross drumova.
Mati (Sophie Stockinger) je mangup-cura koja svaku slobodnu minutu provodi sa sve muškom bajkerskom ekipom. Ona je naravno, bolja od svih njih, brža i bolji vozač, u suprotnom bi kliše bio mnogo manji. Posle škole, ona je prisutna kada momci maltretiraju cure, dok ih drpaju po noćnim klubovima ili u pustim nadvožnjacima. Tu se ne prepoznaju naznake postojanja njezinih karakternih osobina, koje se – paf – amebski formiraju tokom polovine filma. Odnosno, Mati će biti potrebna tinejdžerska napaljenost da otkrije ko je i šta je. U međuvremenu, gledateljima je jasno da nežni kaktus potiče iz sredine koja ne oskudeva ni u čemu. Otac, građevinski inženjer koji ne ume da dovrši obiteljsku kuću je takođe kralj narativnog klišea. Jer, zašto imati samo jednog geja u kući, kada mogu odmah dva? Zato se svi daju uhititi, istovremeno, radi veće tragedije, i on – čovek koji se kraomice sastaje sa muškarcima najverovatnije pola svog odraslog života – biva (ta-da-ta-da!) otkriven od strane sopstvene supruge, u onome trenutku kada ćerka otkriva svoj seksualni identitet. Uopšteno, otac Paul (Dominic Warta) će biti napravljen budalom toliko puta, da to biva apsurdno. Njegovo izlaženje iz hetero ljušture je iskarikirano, prethodna porodična harmonija sasvim stavljena u pitanje. Majka Gabi koju igra austrijska zvezda Kathrin Resetarits je također slučaj za sebe – ona je junakinja patnje, žena stena, žrtva na oltaru braka i obitelji, ali to radi odlično. A onda ljubavna priča, najneubedljivija od svega. Devojka nešto starija od Mati, ista koju su njeni frendovi uz devojčin veliki otpor drapali, em živi sama, em je lepa, em je, pogodićete – lezbejka! Naravno da je takav životni scenario moguć, ali sve do scene pravog približavanja svojoj ljubavi, Mati je kao Daffyd Thomas iz Little Britain, „the only gay in the village“. I naravno, ekipi se neće dopasti razvoj događaja, naročito ne Sebiju (Jack Hofer), Matinom susedu, takođe jednom od bajkera. Hormoni i pogođena sujeta vode predvidljivim problemima.
Gluma jeste odlična, ali u filmu nema momenata koji bi tu veličanstvenost podvukli. Isti problem je i sa tehničkom stranom filma – sve je besprekorno čisto, ali ništa ne odskače. Radnja je građena preterano pravolinijskii bez trunke iznenađenja. Reference na ostala filmska ostvarenja su jasne, kao jedna od finalnih scena u kojoj svi protagonisti počinju da pevaju pop pesmicu Franca Battiata iz 1985. po kojoj film nosi ime. U redu je voleti Paula Thomasa Andersona i ‘Magnoliu’, nešto maznuti ovde i onde takođe nije problem ako to ima stila i smisla, ali ‘L’Animale’ je očišćen varikinom do perfektne sterilnosti. (3/10)
Scenario/ režija: Katharina Mückstein
Uloge: Sophie Stockinger, Kathrin Resetarits, Dominik Warta, Jack Hofer, Julia Richter, Simon Morzé…
‘COPS’ – sudbine pričaju za sebe
Bečka specijalna jedinica policije WEGA je u fokusu televizijske krimi drame ‘Cops’ u režiji Stefana A. Lukacsa, snimljena prema njegovom scenariju. Poznata po svojim brzim intervencijama, WEGA nije oslobođena kontroverze i jedna od njih je početna tačka za razvoj radnje u čijem se centru nalazi mladi kandidat u obuci Christoph (Laurence Rupp). Njegova prva vežba na terenu završava tragično, kada izgubivši nerve prazni šaržer u grudi mentalnog pacijenta za koga misli da je pretnja. Ubeđen da mu nije ništa, on sve više podleže psihičkom teretu i pretvara se u sasvim drugu osobu. Lukacs se igra psihologa iznenađujuće skladno. U svome prikazu ljudskog pada, on nema vremena za pokazivanje simpatija ni za ekstremno naglašavanje karakternih tonova. Paleta nije crno-bela, ona je puna nijansi sive boje i malo ko, ko se u klasičnih 90 minuta pojavljuje na ekranu, sem u jednom jedinom slučaju, ne izaziva više sažaljenja od nekog drugog. Konkurentnost i bahaćenje čim se nekome da atom moći više, posebno su istaknuti u filmu. Do koje granice idu žrtve u ostvarivanju sopstvene ambicije, jedno je od centralnih pitanja filma koji uspeva da da nekoliko različitih odgovora, od kojih nijedan nije savetodavan. Sudbine pričaju za sebe, poneka razgovetnije, poneka ne.
Naporni treninzi se daju videti izbliza u ovom prvom igranom dugometražnom filmu Lukacsa, u kome postoji opasna dinamika između Christopha i njegovog podređenog, komandanta Konstantina Blaga. Na početku mentor i mladićev zaštitnik, Blago mutira u ono što inače jeste – beskompromisnog policajca, hladnog i neumoljivog, bez želje da se više bavi nečijim traumama. Time se obe karijere ljuljaju, lancem dešavanja pokrenutim naglom promenom odnosa.
Borilačke veštine, pumpanje mišića, specijalna prehrana i zloupotreba lekova protiv bolova, to sve spada u priču o preživljavanju u elitnoj policijskoj jedinici. U gradu u kome ne postoji toliko kriminala kao u drugim svetskim metropolama, WEGA uglavnom ukršta pendreke sa bakljama fudbalskih huligana iako njih sasvim dobro u red dovodi takozvani „policajac za komunikaciju“ Heinz Horn (Roland Düringer), Christophov otac. Od psiho-drame, do trilera napakovanog sitnim, ali bitnim akcionim momentima koji kulminiraju još jednim ubistvom, film barata sa nekoliko žanrovskih pravaca ne skrećući previše ni na jednu stranu.
Odličan je soundtrack koji se sastoji od pesama koje su nekome van Austrije potpuna nepoznanica, ali koje fantastično oslikavaju gradski mentalitet svojim tekstovima koji se okreću bečkoj sredini, pevane na lokalnom dijalektu. (7/10)
Scenario/režija: Stefan A. Lukacs
Uloge: Laurence Rupp, Anton Noori, Maria Hofstćtter, Roland Düringer
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
