Ne samo da znamo mi koji pratimo, znaju to i vrapci na grani: noć Oscara je možda najznačajnija noć u godini kada je reč o (američkim) filmovima, ali te noći nisu samo filmovi u fokusu. Ne, ima tu haljina i smokinga, crvenih tepiha, “prijava i odjava” novih / starih partnera, zapravo tog nekog glamura, slavljenja celebrity kulture, materijala koji puni stupce u trač-rubrikama. Ima tu i politike, studijske, estetske, dnevne i globalne, priča se o pravima žena, manjina, obolelih i ugroženih, ispaljuju se politički korektni stavovi u govorancijama. Suština Oscara nisu ni filmski ukusi ni objektivni kvaliteti koliko mišljenje glavonja iz Akademije u kojem pravcu se kreće filmska umetnost (i industrija) i u kojem pravcu bi to trebalo ići.
Stoga su Oscari zanimljivi za argumentirane i neargumentirane rasprave i pljuvačine, svaki potez i svaka nagrada se može staviti u ovaj ili onaj kontekst, kao pobeda nečega nad nečim, umetnosti nad industrijom, relevantnosti nad irelevantnošću, liberalizma nad konzervativizmom i obratno. Znamo već koje su teme koje glavonje vole (rasizam, politička korektnost, bolesti, hendikep, istorijski događaji, stanje u društvu), takve filmove im i veliki i nezavisni studiji serviraju, pitanje je samo kojem će se “privoleti carstvu”. Mi svi imamo svoje emocije i možda čak neki “gut feeling” glede nominiranih filmova i njihovih kvaliteta ili nekvaliteta, ponekad čak i nekakav racio, ali prognozirati je nezahvalno i korisno otprilike kao kladioničarsko filozofiranje. Znanje i praćenje scene i kretanja u sezoni nagrada moža malo pomogne, a možda i odmogne za ovo veliko finale, svaka se nagrada može objasniti ovim ili onim argumentima, kao što je svaki general posle bitke pametan. Da se ne lažemo, moj kladioničarski tiket nije prošao, ispromašivao sam se onako pošteno, ali se zbog toga ne grizem previše. Nema smisla.
Počnimo prvo sa ceremonijom. Pratio sam je na dva televizijska kanala, jednom hrvatskom i jednom slovenskom (bolja varijanta, bez crvenog tepiha i bez komentara), te na internetu i posebno forumima i društvenim mrežama. Odlična vest je da su se na HRT-u odučili od onog užasnog simultanog prevoda, kao i da nije bilo reklama, a loša je da su neprestano torokali i to uglavnom o nevažnim stvarima. No dobro. Sama ceremonija nije iznenadila, bilo je tu mjuzikl tačaka (bog te, kao da je cela ceremonija bila uvod za nastup Lady Gage), zahvalnica, reminiscencija i čitulja, bilo je voditeljskih pošalica, uglavnom neslanih, ali takva nam je sudbina, svetu se ne može ugoditi, jedni bi jedno, drugi drugo.
Ako našeg domaćina, Neila Patricka Harrisa, uporedimo sa njegovih dvoje prethodnika, možemo primetiti da je izabrao srednji put: išao je na jefitini humor Setha MacFarlana, ali nije toliko prostačio i provocirao i zapravo je bio dosadan i smoran kao Ellen DeGeneres, ali ne baš toliko dosadan i smoran. Šale su mu uglavnom bile trule, na granici transfera blama, čak i preko te granice, ali rekoh, takve dodele su gotovo standard. Da se mene pita, ja bih za to zaposlio nekog umerenog komičara sa iskustvom, svaka bi mi dodela izgledala isto, onako ceremonijalno, neutralno i korektno, a više bi se pažnje posvećivalo filmovima. Ne pita me se, pa sam se nekako pomirio sa činjenicom da je noć Oscara za menje šljaka, a ne zadovoljstvo. Problem je, međutim, u tempu i ritmu te šljake, ubrzavanju i usporavanju, gomili praznog hoda i gluposti, pa onda zbrzavanju kategorija u nekoliko minuta. Ova dodela je po tom pitanju bila izuzetno teška i naporna.
Da kažem i koju o filmovima, kad sam već tu zbog toga. Tri filma su obeležila ove Oscare. Prvi i najveće iznenađenje je Whiplash, koji je pored očekivanog trijumfa J.K. Simmonsa u kategoriji sporedne muške uloge, pobedio još u dve kategorije, za najbolji miks zvuka i za najbolju montažu, koja je po mom skromnom mišljenju i bila glavni adut ovog nezavisnog filma. Whiplash je kao pobednik Sundance festivala privukao veliku pažnju kritike, ali meni je to osobno najnaduveniji film godine.
Veliki pobednik je i The Grand Budapest Hotel koji je pokupio 4 kipića, tri u estetskim kategorijama, što će reći za scenografiju (“production design”), šminku i frizuru, kao i za najbolju kostimografiju. Ovaj film je nagrađen i za najbolju originalnu muziku, a pobednik Alexandre Desplat je bio nominovan čak za dva filma.
Apsolutni pobednik u ključnim kategorijama je Birdman. Osim što je proglašen za najbolji film, Alejandro Gonazalez Inarritu je dobio Oscara za režiju, a zajedno sa svojim saradnicima i za najbolji originalni scenari. Pored ta tri kipića, Emanuel Lubezki je osvojio svoj za najbolju fotografiju i to mu je drugi uzastopni Oscar, pošto je prošle godine nagrađen za film Gravity. Zanimljivo je to da Birdman nije nagrađen za najboljeg glumca, pošto je Michael Keaton ipak bio među glavnim adutima filma.
Dodeljivanjem Oscara Eddieju Redmaynu za ulogu Stephena Hawkinga u biografskom filmu The Theory of Everything Akademija je potvrdila da joj je više stalo do fizičke transformacije nego li do kvalitetne glumačke interpretacije. The Theory of Everything je, po mom mišljenju, jedan nezanimljiv film u kojem glavni lik ne dobija niti dovoljno poštovanja, niti aktivan glumački zadatak, i uglavnom je pasivan. Oscar za najbolju žensku ulogu je prema očekivanjima otišao u ruke Julianne Moore za ulogu žene obolele od Alzheimerove bolesti u filmu Still Alice. Zanimljiv podatak na tu temu je da je ovo druga uzastopna godina u kojoj je Alec Baldwin igrao sa glumicama koje će kasnije osvojiti Oscara.
https://www.youtube.com/watch?v=eM14BdfWQVc
Trend koji se nastavlja ove godine je da nema brojčano nadmoćnih trijumfa kakve pamtimo iz 90-ih, kada su Titanic, Forrest Gump i Dances With The Wolves (između ostalih) prosto “počistili” Oscare. Drugi trend koji iz toga proizilazi je da se relativnim gubitnicima dodeljuju “utešni” Oscari. Tako je The Imitation Game svoj jedini kipić uzeo za adaptirani scenario, iako je ove godine konkurencija bila izuzetno slaba. Moj utisak nakon četiri pogledana filma od ukupno pet (Inherent Vice još nisam pogledao, ali baš na temelju adaptacije scenarija imam visoka očekivanja, ali film je loše prošao već na nominacijama, pa nije imao ozbiljnijih šansi) da su ove godine filmovi po originalnom scenariju bili bolji i relevantniji.
Uzdanica američkog patriotskog bloka American Sniper je svoju utešnu nagradu dobio za montažu zvuka. Interstellar, film od kojeg se dosta očekivalo pre premijere, svoju utešnu nagradu je dobio u kategoriji za vizuelne efekte, jednoj od nekoliko (uglavnom tehničkih) u kojima je imao nominacije. U grupu utešno nagrađenih se može svrstati i Selma, film opasno zakinut na nominacijama, jer je film nagrađen za najbolju pesmu Glory. Film je pored toga imao nominaciju samo još za najbolji film, i to bez ikakvih šansi. Kada su razmišljali o utešnim nagradama, gospoda Akademici očito nisu imali u vidu Foxcatcher, koji je na kraju ostao praznih ruku.
Ipak, najveći gubitnik je Boyhood, koji je “izvisio” u svim ključnim kategorijama, a utešnu nagradu je osvojila Patricia Arquette za najbolju žensku sporednu ulogu (konkurencija nije bila baš jaka). Nakon Globusa i Bafti se činilo da je Boyhoodu zacementiran skoro pa apsolutni trijumf, ali očito da su Akademiji ove godine bile bliže nešto lakše teme glumaca u krizi srednjih godina nego američkog društva u dubokoj krizi u kojem je normalno odrastanje u pristojnu osobu poduhvat na nivou podviga. Možemo se samo zavaliti u fotelju i čekati kako će se ova Birdman / Boyhood situacija rasplesti u budućnosti i hoće li se to uzimati kao primer Akademijinih kikseva i nesposobnosti da prepozna film koji će ostati dugo u pamćenju i koji pomera granice filmskog stvaralaštva. Neka druga tumačenja ovakvog ishoda možda zalaze u domene špekulacije da je Akademiji bilo bitnije da opere savest zbog cele one #OscarsSoWhite situacije, pa je to elegantno učinila nagrađujući Inarritua gde god je to bilo moguće, a da joj zapravo nije stalo do temeljnih liberalnih vrednosti i tzv. “americane” na koju je išao Linklater sa Boyhoodom. Ne samo da joj nije stalo, nego mi se čini da nije uspela ni da ih prepozna u filmu koji ne namiguje i ne poentira tako da i poslednjem moronu bude jasno, koji svog junaka smešta u (skromnije) predgrađe, a ne u ghetto, gde nema droge, bandi i vršnjačkog nasilja i gde je pozadina od Harry Pottera do Busha i Obame jednako važna kao i propali brakovi junakove sebične majke i lutanja njegovog nedozrelog oca. Uspeh za Boyhood je već to što je dobar film, a ne spomenar, da ne pominjemo već vrednost projekta i važnost prepoznavanja detalja koji će značiti nešto godinama posle.
https://www.youtube.com/watch?v=8OgqMgJGhro
U kategoriji filma van engleskog govornog područja, pobednik je poljski film Ida. Ida je važila za favorita, zbog vizuelne interesantnosti (crno-bela fotografija u formatu 4:3), zbog uspešne turneje po festivalima i arthouse dvoranama, kao i zbog proste činjenice da je to film koji govori o ističnoevropskom totalitarizmu na Zapadu prihvatljiv i razumljiv način.
Dosta provokativniji i hrabiriji film Leviathan ruskog reditelja Andreya Zvyagintseva je tu ostao kratkih rukava, pa mu osvojeni Zlatni Globus može poslužiti kao uteha. Mišljenja sam da ovu kategoriju treba proširiti na bar desetak naslova, kao i najbolji film, jer izbor pet filmova iz celog sveta nije baš najrealnija slika filmske godine na globalnom planu. Čini se, međutim, da ovu kategoriju Akademija i Amerikanci generalno ne smatraju za naročito važnu, više kao neko nužno zlo.
Za dokumentarni film je nagrađen Citizenfour i razumem politiku iza toga, iako se film meni čini kao ubitačno dosadna samoreklamerska kampanja njegove autorice. O ostalim kandidatima nisam čuo ništa što će me oboriti s nogu, osim u slučaju Last Days in Vietnam koji željno iščekujem. Već samo odsustvo Life Itself, dokumentarnog filma o filmskom kritičaru Rogeru Ebertu, bio mi je dovoljan razlog da se na ovu kategoriju ne obazirem.
Animirane filmove uglavnom ne pratim, dovoljno iznenađenje mi je bilo odsustvo The Lego Movie, koji me se nije naročito dojmio, ali se o njemu makar govorilo u filmskim krugovima.
Bilo kako bilo, pobednik je Big Hero 6. Od kratkometražnih filmova nagrađeni su Crisis Hotline: Veterans Press 1 za dokumentarni, Feast za animirani i The Phone Call za igrani film.
Bilo kako bilo, Oscari su prošli, tako da će se sad malo ohladiti priča o nagradama. Istini za volju, ceo taj “buzz” ove godine nije bio tako naporan kao prethodnih, imali smo tri velika favorita koji su igrali u različitim periodima godine, dva su pokupila nagrade, jedan je ostao praznih ruku. Festivalska sezona već kreće, uskoro ćemo imati i filmove sa festivala u redovnoj distribuciji, kao i standardne repertoarske filmove. Imamo priliku da se malo odmorimo od analiza, predviđanja i klađenja, a verovatno već od Cannesa, da ne pominjemo Veneciju, Toronto i Telluride, kreće nova sezona.
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
